Beli vukovi u pravosuđu

Tabloidi su otvorili pitanje o sudijama koji su puštali Belivuka zbog ranijih nestašluka, poput teških prebijanja i učestvovanja u ubistvu, a predstavnik glavnog tužilačkog GONGO SNS megafona je najavio da treba proveriti problematične kvalifikacije i rekvalifikacije krivičnih dela u Višem tužilaštvu u Beogradu, nezakonito odbacivanje krivičnih prijava od strane zamenika tužilaca i odustajanje od krivičnog gonjenja nakon pokretanja krivičnog postupka.

Predsednik skupštinskog Odbora za pravosuđe iz SNS koji je istovremeno i član Visokog saveta sudstva napisao je pismo svom voljenom predsedniku u kome je ukazao na potrebu da se država obračuna i sa ostalim belim vukovima koji su podržavali Belivuka iz redova javne administracije i pravosuđa.

Ono što se krije iza ovih poteza je, valja očekivati, uvod u raščišćavanje pravosuđa koje, zapušteno kao što jeste, vapi za svežim vazduhom i uvođenjem striktnijih standarda zakonitosti i čestitosti u postupanju nosilaca pravosudnih funkcija.

Jer, koliko god se sudije prenemagale i tvrdile da nemaju dovoljno nezavisnosti i slobode da rade šta hoće, činjenica koja je svima jasna je, ipak, da je osnovni problem u pravosuđu, ipak, kadrovski.

Nedavno istraživanje KRIK o obrazovnom profilu sudija je dalo alarmantne rezultate.

Onaj ko nekada nije čitao knjige i učio za ispite, danas ne čita ni predmete.

Onaj ko je koketirao sa profesorima i asistentima umesto da pošteno polaže ispite i danas će biti biran na pravosudnu funkciju i napredovati u karijeri na isti način.

Neko ko je naučio da se priklanja vladajućim trendovima i danas će tako raditi tužilački ili sudijski posao.

U tome je osnovna činjenica u vezi sa našim pravosuđem: veliki broj nosilaca pravosudnih funkcija su nedovoljno kompetentni pravnici, sa problematičnim sposobnostima i stoga posebno ranjivi na „alternativne prakse“.

Kao što je jednog vrhunskog pravnika teško zaplašiti mogućom greškom i navesti na koruptivne radnje, tako je i lošeg pravnika lako pretvoriti u poslušnu marionetu ili korumpiranog kriminalca na pravosudnoj funkciji.

Tako danas imamo krivične sudije koje dolaze pijane na ročišta, viču na stranke, ili pak ljude koji odbijaju relevantna pitanja da bi došli do presude kakvu su unapred zamislili i izlaze sa suđenja sa sramotnim, praznim, zapisnicima u kojima je svaka druga rečenica „odbija se pitanje“…

Tužioci se pretvaraju u odbacivače krivičnih prijava, i tu je Stefanović, zamenik tužioca koji vodi jedno od udruženja, u pravu, jer je neophodno zaći bar po beogradskim tužilaštvima i ispitati sve odbačene prijave da bi se bilo „ažuran“, da „predmet ne bi bio kod nas“ i da bi se stiglo kod mame na supicu na ručak.

Takođe je, kao što Stefanović s pravom kaže, neophodno ispitati i sve sporazume o priznanju krivice koji su sklapani tamo gde je trebalo goniti učinioce radi društvene pravde i zaštite ključnih društvenih vrednosti.

Da i ne govorimo o ponašanju Posebnog odeljenja za suzbijanje korupcije Višeg tužilaštva, za koje je i predsednik Višeg suda izjavio da prosto ne radi ništa, jer u Višem sudu nema bitnih koruptinih predmeta.

Zbog toga oni moraju biti odstranjeni iz pravosuđa, isto kao i sudije koje su zapale u organizovane koruptivne ili kriminalne mreže, koje sarađuju sa kriminalcima, sa korumpiranim tužiocima koji odustaju od krivičnog gonjenja u sred krivičnog postupka, ili pak koji ljudima otimaju decu na osnovu rodnih stereotipa i u saradnji sa kriminalizovanim socijalnim radnicima, o čemu, izgleda, u Srbiji, ni snimanje filma „Otac“ nije dovoljno da se započne ozbiljna istraga i da se učinioci pohapse.

Još dok sam i sam bio član Glavnog odbora DSS, Koštuničina stranka unela u Ustav, da „sudija nije dužan da bilo kome obrazlaže svoje shvatanje prava“.

Ovo je formulacija na granici bolesnog mišljenja.

Ona znači da sudija može da bude potpuni diletant, koji sedi u svom budžaku, radi šta hoće, nikome nije dužan da to obrazlaže osim višem sudu u kome sede njemu u slični, a sve njih bira 10 ljudi koje oni sami biraju na unutrašnjim izborima.

Može se razumeti zašto je ovakva slika ono što je Lajbnic nazivao „najboljim mogućim svetom“ za sudije, ali to je apsolutno najgori mogući svet za građane, jer se time tek razrasta nepravda.

U radnoj grupi za reforme krivičnog zakonodavstva u kojoj sam, u vreme premijera Đinđića, imao prilike da učestvujem zajedno sa tadašnjim ministrom pravde, Vladanom Batićem, kada smo konačno ukinuli smrtnu kaznu u ovoj zemlji i uveli specijalna krivična dela korupcije, prvi put je bilo reči o etici kao suštinskom elementu koji definiše savesnost u postupanju sudija i javnih službenika, i etički kriterijumi su uneti u biće krivičnih dela korupcije.

Ubrzo po ubistvu premijera Đinđića, neka druga radna grupa, nekih drugih ljudi, ukinula je sva ta dela i ostavila dela zloupotrebe službenog položaja i nezavisnog rada u službi za koje sami tužioci danas kažu da ne umeju da ih dokazuju.

Iz javnih istupanja pojedinih visokopozicioniranih sudija vidi se da oni uopšte ne razumeju ključne pravne pojmove, poput pojma „slobodnog sudijskog uverenja“.

Oni ne razumeju da slobodno sudijsko uverenje nije pravo sudije da radi šta hoće, niti da postupa protivno dokazima u predmetu, te da slobodno sudijsko uverenje nije isto što i slobodno lično uverenje.

Slobodno sudijsko uverenje nije bezobalno.

Ono je jedna krajnje uslovna kategorija slobode u spornim situacijama koja podrazumeva obavezu detaljnog obrazlaganja i odgovornosti za pogrešno tumačenje ne samo prema višem sudu, nego i prema društvu i prema javnosti.

Sudija nema pravo na „slobodno sudijsko uverenje“ da ceni okolnosti na osnovu predrasuda, diskriminatorskih stavova ili „prakse“, kao što je često slučaj.

On mora da se drži pravne logike i strogosti u argumentaciji.

Ne može se Belivuk pustiti na slobodu nakon ubistva na tramvajskim šinama u centru Beograda usred bela dana zato što je „građanin koji čeka bebu“ koji ranije nije osuđivan, niti se mogu prepisivati kriminalna mišljenja korumpiranih javnih službenika u sudskim presudama, iako je i jedno i drugo vrlo zastupljeno.

To nije slobodno sudijsko uverenje, nego neznanje.

Zbog ovakvih stvari se sudije moraju odmah razrešavati, i za to se mora pronaći daleko efikasniji način od sadašnjeg, krajnje neefikasnog i nepravednog, disciplinskog postupka koji pokreće disciplinski tužilac VSS.

Parlament tu treba da igra mnogo direktniju i obuhvatniju ulogu, kao što treba sa velikom pažnjom da motri i na izbore sudija i tužilaca na stalne pravosudne funkcije.

Nezavisnost i samostalnost kao odlike sudstva i tužilaštva u razvijenim demokratijama rezultat su autoriteta kompetentnih pravnika koji nose te funkcije.

Zbog svega navedenog, sve buduće predstavnike sudstva i tužilaštva prvo treba pitati za prosek na studijama.

Samo oni najbolji treba da govore i da odlučuju.

A takvih ima malo, i treba ih tražiti među mladim sudijama i tužiocima.

Dosta je bilo belih vukova u pravosuđu.

Autor je redovni profesor, naučni savetnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu