Beograd i Skoplje kao prestonice kiča

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Markovicu,svaka cast! Lepo sroceno,paralele su sjajne.Moja baba je govorila da ime ne cini coveka.Ime je lepo,ali nije zabranjeno da i svinja dograbi dinju.

   1. Tekst jeste dobar i iz pera Gorana Markovića kome ipak nije potrebna konfrontacija sa Goranom Vesićem. Čemu parelela Beograda sa Skopljem ( gde često boravim) da bi se napala aktuelna vlast u Srbiji i Beogradu. Pa zar i šetnja Skopljem treba da se iskoristi da bi se pljuvalo po svojim neistomišljenicima u Srbiji. Zaista nema potrebe raditi to jer onda postajete rob svojih predrasuda i kada god nešto radite ili razmišljate vi ustvari to poredite sa onima koji su „na vlasti“ u Srbiji a vi ih ne volite. Legitiman je njegov izbor ljubavi i vrednostnih karaktera ali je legitimno i moje neslaganje sa ovakvim razmišljanjima. Mene privlači putovanje i u Indiju i u Kinu i u Vijetnamu i u Skoplju i nikada mi nije palo napamet da to što tamo vidim i osetim poredim sa „vlastima“ ili „opozicijama“ u Srbiji.

      1. To je prosto zato što ste vi jedna prepodobna i predobra osoba koja nikada i nigde ne vidi ništa loše, a gospodin Marković je, eto jedno zakeralo, kome smetaju čak i mutant građevine.

      2. Otkud Goranu Makovicu informacija da je Vesic bivsi milicioner. To je netacno i ciljano je dezinformisanje javnosti. Tuzno za jednog intelektualca.

2. Ne podržavam Vaše drugosrbijanske stavove, ali ovaj tekst pogađa u ‘sridu’.

3. Kakvu salatu.od teksta napravi nas reditelj antologijskog antibirokratskog filma „Tito i ja“!

4. Odličan tekst, lepo napisan, a iznad svega u svemu apsolutno tačan i istinit!

5. najveci kic Beograda grada je autoput koji neki tamo titoisticki mnogohvaljeni, od strane drugosrbijanaca, gradonacelnik trasirao. Dodao bi jos da se lumeni tog hvaljenog graditeljskog zanosa, nisu setili da naprave obilaznicu…..neznanje je kic, reditelju vazda bilo

6. Odličan tekst ali baš .Moja sestra koja je pola sveta obišla identično opisuje Skoplje .Za Dubrovnik napomena,slobodno idite ništa vam se desiti neće samo će vam novčanik stradati

7. Strasno si gadljiv na vlast ali na budjetska sretstva nisi za tebe su vazne samo pare to ti je jefina ideologija.

8. Po broju botova koji komentarisu ovaj tekst (a i zdravorazumski gledano) trebalo bi zamoliti gospodina Markovica da pise kolumnu u Danasu a ne samo sporadicne tekstove. Ocigledno je koliko pogadja u centar kad se botovska masina ukljucila za ovaj tekst. O stilu i kvalitetu teksta ne treba trositi reci, fenomenalno kao i sve drugo sto je gospodin Markovic stvorio.

9. Iznenadilo me je neprikladno pisanje Gorana Markovića o našoj velikoj skulptorki Vidi Jocić. Po Markoviću, Vida Jocić je radila prevashodno u drvetu i to skulpture velikih dimenzija. Od početka 60-tih pa do sredine 80-tih često sam bio u Vidinom ateljeu. Skulptura od drveta bilo je zanemarljivo malo i bile su skromnih dimenzija. Bez osnova je cela priča da je ’’ta krhka ženica pravila sve veće i veće radove, koji su prevazilazili njene fizičke mogućnosti’’ pa je, eto, ’’angažovala nekog fizičkog radnika da joj pomaže oko transporta drvne građe’’. Vida je skulpture radila u glini a odlivke u gipsu ili u bronzi (u livnicama). Za takve radove ali i one obične, kućne, svakodnevne, pomoć joj je svakako bila potrebna. ’’Neki fizički radnik’’ koji ’’se vremenom nastanio kod nje’’ bio je Grande – čovek izuzetnih kvaliteta, bogata duha i veliki maštar, često bez osnovnih sredstava za život. Vida ga je sretala na raznim otvaranjima izložbi i jednom prilikom mu je ponudila da kod nje živi i da joj bude kućni pomoćnik, što je on i prihvatio. Bez ikakvog osnova je reći da je Grande ’’posmatrao šta Vida radi’’ pa je ’’počeo da stiče umetničke ambicije’’ i ’’počeo da se i sam bavi skulpturom’’. On je Vidino stvaralaštvo već dobro poznavao, umetničkih ambicija je imao i pre dolaska kod nje, a skulpturom se nikada nije ni pokušao baviti. Grande je radio izuzetno zanimljive svetlosne instalacije i Vida ga je u tome veoma podržavala. Bili su odani jedno drugom, poštovali su se i živeli u harmoniji. Ja sam svedok tome kao i moja majka koja je bila Vidina prijateljica. Ne znam šta je motivisalo Markovića da napiše da je Grande ’’uzeo testeru i na njenim skulpturama, koje su od reda predstavljale ruke i noge vapijućih žrtava, lepo sve – izravnao. Pod konac, da ne bude asimetrično!’’ Ne mogu da verujem da je priču o testerisanju Vidinih skulptura smislio Goran Marković. Ko god da mu je takvu neistinu servirao, trebalo je da se seti stare poslovice da reči lete a slova ostaju. Pisati o životu dvoje ljudi na ovakav način i u ovakve, političke svrhe, najblaže rečeno je nepristojno.