„Beograd ima plan kako da reši saobraćajne gužve!“

No, čitajući vest može se videti nešto sasvim drugačije. Uprošteno, plan je sledeći: tamo gde je gužva, nadležno lice pritisne taster, i pusti zeleni talas za automobile. Eto rešenja, i čovek se naprosto zapita kako to nikom pre gradonačelnika Radojičića i zamenika Vesića nije palo na pamet?

Za neupućene: to mu dođe nešto slično kao auto-put kroz Beograd, bez semafora. Ali čekaj, i tamo beše imamo gužve?

Suština onoga što je pogrešno je da se stvara utisak da se prostim puštanjem automobilskog saobraćaja da nesmetano protiče kroz grad mogu rešiti problemi saobraćajnih gužvi.

I po ko zna koji put od gradskih otaca dobijamo kontradiktorne izjave, u kojima jedne nedelje daju prioritet pešacima i biciklistima, a automobile stavljaju na poslednje mesto u saobraćajnoj hijerarhiji, a onda druge nedelje potpuno suprotno tome objašnjavaju kako će problem saobraćaja i gužvi rešiti ni manje ni više nego pametna tehnologija i zeleni talas.

Ono što gradonačelnik previđa je da se sve ove kategorije saobraćaja (pešaci, biciklisti, javni prevoz i automobili) kreću i ukrštaju na istom nivou ulice. Pešaci i biciklisti ne lete, niti se kreću ili voze podzemnim tunelima, kao ni javni gradski prevoz. I neminovno, kada prednost daš jednima, trpe drugi.

Ali, čini se da ovde gradonačelnik Radojičić uopšte ne razmišlja o tome da li će pešaci čekati duže na semaforu, i šta se dešava kada zbog zelenog talasa na ulice nagrne više vozača koji će se na tu pogodnost navići i češće birati auto kao vid prevoza? Ovakva pojava je među saobraćajnim stručnjacima poznata kao „indukovana potražnja”, i neminovno vodi ka tome da se više građana odlučuje da koristi automobil kao sredstvo prevoza, ako im se za to stvore bolji uslovi.

Kao šlag na tortu nam stižu i rezultati merenja koji Beograd svrstavaju među najzagađenije metropole na svetu. I tako paradoksalno dobijamo da jedna „smart” tehnologija zapravo potpomaže pogrešan razvoj grada, favorizujući kategoriju saobraćaja koja najviše zagađuje.

Ne možete se u isto vreme kandidovati za Zelenu prestonicu Evrope i mantrati o održivom razvoju i održivoj mobilnosti, a sa druge strane na svakom koraku davati prednost automobilima kroz širenje saobraćajnica, zeleni talas, parkinge umesto zelenila.

U Beogradu se na prvom mestu mora dati prednost javnom prevozu, pešacima i biciklistima, i samo takva rešenja mogu biti održiva, automobil mora biti na samom dnu te saobraćajne hijerarhije.

Ovako, čini se da ćemo od zelene prestonice Evrope dobiti samo zeleno svetlo, ali za automobile.“