„Beograd koji se menja“ slabo koga zanima: Lični stav Nikole Krstića

Kao izvor svetlosti u tami, slike tih izgubljenih duša gore poput plamena u očima svakog demonstranta. NJihova smrt nije zaboravljena, već je postala gorivo koje hrani vatru ovog protesta. Ona je motor koji pokreće masu, esencija koja tera napred, energija koja daje snagu da se hoda tim ulicama i mostovima.

Međutim, ove šetnje petkom polako i suptilno klize u dnevnopolitički antivučićizam. Da, razumljivo je da su ove kapi krvi prelile prepunu čašu, ali smrt ove dece govori da mi imamo zaista mnogo dubljih problema, koji su stariji od samog života našeg predsednika. Da, shvata se da se mora odnekle krenuti, ali očito se ne priča ni o čemu što ima u vezi sa traumatičnim iskustvima koje su se dešavale u srcu naše prestonice.

U instituciji koja je trebalo da bude najbezbednije mesto na svetu, ispostavilo se da je u stvari epicentar nasilja. Čak je i razumljivo, iako je na svakom mogućem na nivou odurno, da raznorazni opozicioni političari pokušavaju da naprave od ovoga neki svoj ćar i uberu politički poen. Zabraniti rijaliti je kao da stavljate flaster preko malignog tumora. Ili ugasiti tabloide, razumem emociju, ali onda se time vraćamo u Miloševićevo vreme. Ili putujemo u Putinovu Rusiju.

Često možemo da čujemo kako je „poslata slika u svet“, kako se „Beograd menja“, kako „ovde postoje pristojni ljudi“, ali, kako to da napišem, a da to ne zvuči ružno: to nikoga, nažalost, ne zanima. Mi svakodnevno gledamo demonstracije po Francuskoj, pa to opet nema nikakvog uticaja na nas, osim što ćemo o tome da pričamo za kafanskim stolom.

Ali, u ovom vrtlogu, moramo shvatiti da se ovde ide protiv čoveka koji ima najveću međunarodnu podršku, još od vremena Tita, nezamislivu propagandnu pokrivenost, te da on samo prati deo svetskog narativa, koji je ogrezao u populizam i autokratiju. Evropske komesare i američke diplomate ne zanima mnogo koliko ovde ima demokratije i ljudskih prava, iako se namučiše da izraze zabrinutost ili oštro osuđivanje u svojim rukopisima, dok god stabilokratijska infrastruktura vlada.

Nažalost, nije kao protiv Miloševića, koji nije želeo da shvati da se svet menja, pa je okrenuo celu planetu protiv sebe. Nije više sve binarno, crno ili belo, jedan ili nula, ovde se radi o jednoj sistemskoj konfuziji u kojoj Vučić najbolje vlada. Ova osoba prati trendove i osluškuje. Prilagođava se svakoj situaciji poput kameleona. Uz njega je stala Srpska pravoslavna crkva, koja umesto da se pridruži svojim vernicima u hodu, ona se opredeljuje za parče moći i uticaja.

Zato je ogromna masa ljudi u Beogradu bukvalno najusamljenija, ali i najhrabrija na ovom svetu jer je krenula goloruka na stoglavu aždaju, koja ima devedeset i devet života.

SNS ta višedimenzionalna organizacija, postaje sve više nalik na zombija koji proždire sve pred sobom. NJihova glad za moći ne poznaje granice, a njihova represija izaziva jezu među građanima, pa čak i među sopstvenim glasačima. Kao u košmaru iz kojeg ne možete da se probudite, suočavate se sa okrutnom realnošću u kojoj političke elite ne mare za pobijenu decu, već samo za opstanak u centru moći.

Iako Beograd petkom osvetlava svoj obraz, on je i dalje grad izgubljenih ljudi. Ovo nije protest u kojem se nešto srušilo u Savamali ili su se pokrali glasački listići, ovo je pobuna za spas ljudskosti ovog društva. Jer, oseća se težina krvave prošlosti koja nas progoni, kao da nas njena senka svuda prati. I ne daje nam mira, dok konačno ne uradimo ispravnu stvar.

Ali, dok se suočavamo sa tim zastrašujućim prizorima iz prethodnih vremena, odlučni smo da ne dozvolimo da nas proguta beskonačni vir apatije. I da nikada ne zaboravimo decu, koja su pobijena, zbog kojih hodamo. I hodaćemo. Ako je potrebno, do ivice kosmosa, pa nazad.

Autor je slobodni novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.