Beograd na otpadnoj vodi

Otpadna voda iz kanalizacije jednog glavnog evropskog grada se bez bilo kakvog prethodnog tretmana, na više mesta u našem velegradu ispušta direktno u reku Savu.

Za razliku od Srbije, razvijenije države Evrope, naročito članice Evropske unije, imaju strogo definisana zakonska akta kada je u pitanju kvalitet otpadnih voda koje se ispuštaju u vodotokove, a koja se sprovode prečišćavanjem tih otpadnih voda na postrojenjima za to predviđenim.

Reka Dunav je druga najveća reka u Evropi i u mnogim aspektima predstavlja značajan resurs za naš kontinent. Države podunavskog sliva su odavno prepoznale njen značaj i sastavile listu mera kojih je neophodno pridržavati se kako bi se obezbedio zahtevani kvalitet ovog prirodnog dobra.

U pravcu ostvarenja tog cilja definisana je međunarodna saradnja na slivu reke Dunav – Međunarodna komisija za zaštitu reke Dunav (eng. International Commission for Protection of the Danube River, ICPDR).

Ta komisija u svom izveštaju „Danube Facts and Figures“ opisala je stanje u Srbiji na planu kanalisanja i prečišćavanja otpadnih voda. U izveštaju se navodi da usled promene u ekonomiji Republike Srbije u periodu od 1998. do 2002. godine i usled vlasničke transformacije u državi značajno je smanjena emisija zagađenja i poboljšan je kvalitet industrijskih otpadnih voda.

U značajne zagađivače uvršteno je 46 naselja i 14 industrija. Industrije su odgovorne za ispuštanje velikih količina otpadnih voda iz svojih pogona. Postojeći podaci ukazuju na to da su najveći zagađivači prehrambena industrija, koja ispušta organske materije i teška industrija sa specifičnim zagađenjima. Zabeleženo je 28 industrijskih postrojenja koja ispuštaju svoja zagađenja u vodoprijemnike, od toga jedna trećina priprada prehrambenoj industriji. Ukupna zapremina otpadne vode koju industrija ispusti u toku jedne godine je 134 miliona m3/god.

Najznačajniji izvori zagađenja komunalnim otpadnim vodama su veliki gradovi, kao što su Beograd, Novi Sad i Niš, sa emisijom većom od 150.000 ES (ekvivalentnih stanovnika).

Ovi gradovi u reke ispuštaju velike količine neprečišćene otpadne vode koja sadrži visoke koncentracije organskog zagađenja i nutrijenata. Gradovi Kragujevac i Subotica imaju postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda (PPOV). Čak 41 naselje veće od 10.000 ES nema PPOV, a neprečišćene otpadne vode iz ovih naselja značajno utiču na kvalitet prirodnih vodotokova.

U Republici Srbiji, na kanalizacioni sistem je priključeno samo 55 odsto stanovništva, a manje od 10 odsto stanovništva otpadnu vodu prečišćava na postrojenjima za prečišćavanje otpadnih voda.

Kako se najveći deo teritorije Republike Srbije nalazi na slivu reke Dunav i s obzirom na to da je država kandidat za članstvo u Evropskoj uniji, pred Srbiju se postavljaju ne tako jednostavni zadaci kada je u pitanju oblast ispuštanja otpadnih voda i zaštita prirodnih recipijenata od zagađenja.

S obzirom na to da se sprovođenje mera za sanaciju i kontrolu zagađenja voda finansira delom iz državnog budžeta, a delom u vidu naplate korisnicima, stvarna cena vode koju plaćaju korisnici je nedovoljna i ne garantuje neophodno razvijanje i ulaganje u sistem komunalne infrastrukture.

Prosečna naknada za snabdevanje i odvođenje vode i prečišćavanje otpadne vode je približno 0,5 €/m3 što je značajno niže od stvarne cene ovih usluga. Pored toga, novac od naplate vode se ne vraća u potpunosti u vodni sektor i neretko je iskorišćen u druge svrhe.

Sa druge strane, problem je i to što nije jasno definisano šta su obaveze koje institucije. Često dolazi do preklapanja zaduženja između ministarstava i državnih agencija, a susreću se i dokazi lošeg planiranja i loše organizacije u prošlosti. Navedene činjenice su samo neki od razloga zašto je otežano održavanje postojeće kanalizacione infrastrukture i zašto izgrađena postrojenja za prečišćavanje rade sa kapacitetom koji je manji od projektovanog.

Veliki deo kanalizacione mreže i PPOV je izgrađeno pre više od 20 godina i nalaze se u veoma lošem stanju. Zapravo, postoji malo podataka o kanalizacionoj infrastrukturi Republike Srbije; ukoliko postoji kanalizaciona mreža, često nisu poznate njene osnovne karakteristike. Poslednjih godina su izgrađena tri postrojenja za prečišćavanje otpadne vode, ali su van pogona zbog nedostatka sredstava za njihov rad.

Odakle nam pravo da svoje smeće ispuštano u reke, u prirodna dobra koja su stanište mnogobrojnih živih vrsta i iz kojih se, na posletku, i sami snabdevamo vodom za piće? Odakle nam pravo da ignorišemo ono najbitnije iz čistog nemara i lenjosti? Činjenica je da su neophodna značajna ulaganja kako bi se popravio kvalitet reka u našoj zemlji, ali je svakako krajnje vreme da to dođe na dnevni red. Duboko smo zagazili u 21. vek i sramota je što se samo 8% otpadnih voda adekvatno prečišćava u zemlji Srbiji.