Mirjana Popović RadovićProlazeći sada ulicama Starog grada, gde sam odrasla, ne mogu da se otmem slikama sećanja, ličnih, stvarnijih od onog što vidim.
Unutrašnje slike grada ne samo da deluju jače od spoljnih, već pojačavaju utisak o prizoru sada, zapravo „ranjenog grada“.
Prisećam se reči velikog arhitekte Alda Rosija, koga sam videla 70-ih XX veka, na Kalemegdanu u poseti Beogradu. U svojoj knjizi Arhitektura grada on piše: „… sam grad predstavlja kolektivno sećanje naroda, a kako je sećanje vezano za pojedine celine i mesta, grad je u biti „LOCUS“ kolektivnog sećanja.“
O utiranju „kolektivnog sećanja“ govorio je na nedavnom protestu „1 od 5 miliona“, pisac Siniša Kovačević, povodom ukidanja stare Železničke stanice. Radi se o urbanoj formi, unutar koje sećanje predstavlja, svest o gradu.
To je ono sa čim se ova vlast obračunava, pretvarajući centar grada u permanentno gradilište. Razbijajući tako urbanu formu, nastoji da razori urbanu svest. Zato protestom građani hoće da očuvaju grad, prevazilazeći povod, povezuju tako sećanjem individuu sa univerzalnim u svima nama, bez obzira ko smo i odakle smo, u težnji za pravdom.
Otuda zaklanjanje zvaničnika iza ad-hok sklepanih propisa, postavlja u prvi plan trajne KULTURNO-ISTORIJSKE ZAKONE CIVILIZACIJE.
Oni se u civilizovanom svetu podrazumevaju. Zato je gondola na Kalemegdanu pitanje širih razmera nasilne slike vlasti, koja iza „legitimnosti institucija“ deluje paralegalno.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
