Mirjana Popović RadovićU REČNIKU zaljubljenika u sitna zadovoljstva (Službeni glasnik 2017. godina), Alen Šifr pod slovom M pominje mirise u gradu, piše da je „miris povlašćeno čulo sećanja… jer ima poreklo, istorijat…“- pa njegovim tragom prelazi put cele epohe.
Tako rani juni u Beogradu, uobičajeno donese miris lipa, pa grad biva obavijen tim mirisom kao nevidljivom aurom, napominjući stara mitska vremena, jer je to drvo vila i čarobnjaka.
Miris lipa i nabujalo zelenilo sa zapahom hlorofila u parkovima, i pored nastojanja gradskih vlasti da ih pretvore, kao Tašmajdan, u neprestanu kiosk-tržnicu, Beograd ipak živi spontani a ne nametnuti život. Privatizovanje „javnog prostora“ i „diktat njegovih sadržina“, šira je tema. Ali, urbane vremenske sezone, koje obeležava miris lipa u junu, a miris pečenog kestenja u jesen, sada prognanog , jer je u centru preovladao ukus provincijsko-seoske-vašarske kiosk – prodaje šećerlema, govori o društvenom konceptu gradske vlasti kroz takve detalje. Ne razumevajući spontanu urbanu atmosferu dnevnosti na ulicama, da se ona ne diktira, nego se slobodno događa i postoji, zvaničnici nastoje da sve kontrolišu, uokvire, otmu. Otuda prećutna invazija kamera za nadzor – kao mehaničkih očiju Orvelovog Velikog Brata.
Ali, ništa ne može da zaustavi miris lipa da nas podseća na ono što jesmo.
Zato knjiga kulturologa, teoretičara arhitekture Čarlsa Dženksa ADHOKCIZM govori o dijalogu sa gradom.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
