Beograd-Vašington, bez presedanja

Duhovitost nije na spisku osobina koje treba da ima prvi čovek države da bi bio uspešan, radije biram da je odgovoran prema svojim građanima i svojoj zemlji, pa makar često bio namršten, poput Vučića. A naročito bih bio ljut kada bi duhovitost po svaku cenu i napadna ekscentričnost bile suština politike mog predsednika ili premijera, jer to bi bio ofucani cirkus, a nikako ozbiljna država i ozbiljan državnik. Da, mislim na Edija Ramu i na njegov performans nedavno u Peći, kada je, poput imućnog skorojevića iz velikog grada želeo da svojom ležernošću i duhovitošću impresionira siromašnu rodbinu iz provincije, oličenu u predsedniku i članovima vlade Kosova.

“What the fuck”, bio je naziv tačke albanskog premijera za predstavu u Peći, kojom je valjda trebalo da naglasi koliko je besan što se od Kosova traži da poštuje dogovore pod kojim imenom nastupa na međunarodnim skupovima. Performans je bio upotpunjen porodičnom fotografijom sa navijačkom koreografijom, kao i ritualnim, kafanskim, burazerskim rukovanjem sa Haradinajem nad državnom zastavom Albanije.

Ova predstava trebalo je da uveri Albance sa obe strane Prokletija da su u Peći napravljeni istorijski koraci ka konačnom ujedinjenju, kroz čitav niz važnih političkih i ekonomskih sporazuma. Jedan od važnijih tiče se potpunog ukidanja carina na promet robe između Kosova i Albanije, pri čemu se naglašavalo da je za celu stvar jednako važno uvođenje stoprocentnih taksi na promet srpske robe na Kosovu. Ostaće upamćena pošalica Edija Rame o nula posto kosovskih carina na jugu, tj prema Albaniji i 100 odsto na severu, tj. prema Srbiji. Ostaće upamćena kao najgore populističko povlađivanje rođacima sa Kosova, jer neće proći ni 24 sata da ovo burazersko zaklinjanje iz Peći postane samo tužna epizoda. Mamurluk od nacionalne opijenosti još nije ni prošao, a Hašim Tači je u Vašingtonu, sasvim očekivano, dobio zahtev SAD da Kosovo ukine zabranu na uvoz robe iz Srbije i da se posveti dijalogu sa Beogradom.

Performans u Peći i Tačijevi razgovori sa Majkom Pompeom i Džonom Boltonom naličje su i lice balkanske političke stvarnosti. Sa jedne strane je nacionalističko bekrijanje namenjeno domaćoj publici, uz spaljivanje temeljnih vrednosti EU, kao što je otvoreno tržište od strane Edija Rame, tog nekonvencionalnog “super-Evropejca” sa Balkana, inače miljenika uštogljenih briselskih birokrata. Sa druge strane je real-politika, tvrdi razgovori o ozbiljnim temama, lišeni bilo kakve egzotike i kolorita, ali jedini koji će proizves ti efekat u stvarnom životu. To nije posao za ljude koji žele da budu zabavni u društvu, upamćeni po dosetkama u govoru ili oblačenju, ili drčni kada posegnu za psovkom, pa makar i na engleskom jeziku.

Isključiva je zasluga SAD što težak i komplikovani proces oko Kosova ovih dana nije otišao bestraga, iako je zahvaljujući avanturistima iz Prištine doveden do te tačke. Evropska unija je još jednom demonstrirala da ostaje paralizovana kada bilo šta oko Kosova izađe iz okvira koji je još pre dosta godina Nemačka postavila Briselu kao zadatak da sprovede na poslednjem balkanskom velikom nerešenom žarištu. Tako je bilo i letos, kada su i Beograd i Priština pokazali zainteresovanost da u međusobnom dogovoru, možda i teritorijalnim razgraničenjem, pokušaju da dođu do brzog, trajnog i obostrano prihvaćenog rešenja. Brisel se nedeljama “pravio mrtav”, demonstrirajući fantastično odsustvo osećaja za važnost političkog trenutka, sve dok iz Vašingtona nije poručeno da međusobni dogovor Beograda i Prištine, koji će voditi dugotrajnom rešenju, bez rizika za stabilnost u ostatku regiona, može biti dobar put za rešenje komplikovanog kosovskog slučaja. Istog trenutka oglasili su se briselski komesari i portparoli, prepričavajući svojim rečima ono što je već saopšteno iz Vašingtona.

I ovih dana, iz Evropske komisije nema ubedljivog i odlučnog zahteva Prištini da ukine svoju duboko antievropsku i anticivilizacijsku odluku o astronomskom povećanju tarifa na robu iz Srbije, sve dok se upravo takvim tonom nije oglasio američki državni sekretar Majk Pompeo, na sastanku sa Hašimom Tačijem. I – eto odmah Maje Kocijančič da u ime Evropske komisije zatraži od Prištine da odmah ukine takse na robu iz Srbije i BiH, kao “provokativne i uvredljive”. A samo pre nekoliko dana pozivala je “obe strane” da doprinesu smanjenju tenzija, držeći se kao robot vokabulara iz nekakvog priručnika za postupanje Evropske komisije u vanrednim situacijama. Bez obzira na opravdane alarme iz Beograda da je reč o nezapamćenom kršenju bazičnih evropskih principa, dogovora, sporazuma, koje ne sme biti tolerisano ni trenutka, jer će stvari u suprotnom otići bestraga.

Ali, neće ovde biti priče o odnosima Amerike i Evrope, to je njihova stvar, a mi imamo prečih problema. Ovde je važno uočiti da su Sjedinjene Države najozbiljniji i najčvršći, najkonstruktivniji međunarodni faktor koji pomaže u pronalaženju rešenja za buduće odnose Beograda i Prištine, odnose u kojima Srbija neće sve da izgubi, a Kosovo sve da dobije. SAD su definitivno glavni pružalac dobrih usluga za pronalaženje istorijskog kompromisa i u tome su potpuno zamenili Evropsku uniju, iako i dalje insistiraju da dogovor bude postignut u okviru Briselskog procesa. To nisu pokazale samo na rečima, već konkretnim potezima i radom, uključujući i najnoviji potez koji se tiče zahteva za ukidanje kosovske trgovinske blokade prema Srbiji i Bosni i Hercegovini.

Za nas u Srbiji je veoma važno da prepoznamo ovaj napor Vašingtona kao partnersku, pa i prijateljsku akciju, jer je u njenoj osnovi snažna želja SAD da što brže i što bezbolnije bude rešen istorijski konflikt Srba i Albanaca. Nema u njihovom angažmanu nikakve pozadine, a kamoli zavere, kako se često “ekskluzivno otkriva” na stranicama beogradske štampe. Amerika je u ovom momentu čvrst saveznik Srbije u rešavanju njenog najvećeg i najdugotrajnijeg političkog problema. Interesi Amerike se u ovom momentu apsolutno podudaraju sa interesima Srbije, a to je što skorije postizanje kompromisa sa kosovskim Albancima oko uređenja budućih odnosa, kako bi i jedni i drugi mogli da se posvete sopstvenom razvoju i napretku ka uključivanju u razvijenu i demokratsku Evropu. Moramo prepoznati to poklapanje interesa Srbije i SAD i iskoristiti ga na najbolji način i u n ajkraćem roku. Srbija je  najviše napredovala i bila najcenjenija u svetu onda kada je imala bliske odnose sa SAD, onda kada su se njihovi interesi podudarali. I obrnuto. Srbija može ostvariti svoje najvažnije državne i nacionalne prioritete samo ako uz sebe ima Ameriku, nikako mimo nje, a pogotovo ako je protiv nje.

Koliko su bile apsurdne medijske tvrdnje da je Priština podigla trgovinski zid prema Srbiji na nagovor Amerike, pokazuje to što će upravo Amerika biti najzaslužnija što će taj zid biti uklonjen. U Vašingtonu su bili savršeno svesni da je ovakav avanturizam ozbiljna pretnja krhkom pregovaračkom procesu i da to mora momentalno da prestane. Sekretar Pompeo je takvu poruku jasno preneo Hašimu Tačiju, a da će se tako nešto dogoditi bilo je jasno i posle izjave ambasadora Kajla Skota da su nove kosovske tarife “apsurdne”.

Amerika je iskrena u nameri da podrži i da pomogne pronalaženju kompromisa među Srbima i Albancima, pokazali su to i ovog leta, pružajući šansu ideji o dugotrajnom rešenju koje će proisteći “odozdo”, od Beograda i Prištine i njihovog sporazuma. To je bila velika korekcija dotadašnje politike i to od strane najvećeg i najuticajnijeg pokrovitelja kosovske državne nezavisnosti. Amerika danas pokazuje iskrenu nameru da obnovi vekovno prijateljstvo sa Srbijom, jer bi u suprotnom sasvim ležerno nastavila da smatra Kosovo završenom pričom, bez ikakve mogućnosti za korekciju, upravo onako kako se postavila Angela Merkel na nagoveštaj da bi Beograd i Priština mogli da krenu putem direktnog, međusobnog dogovora i tako ubrzaju dolazak do rešenja.

Srbiji i njenim interesima danas možda najveću štetu pravi konstantna anti-američka propagandna kampanja, koja delom zbog nasleđenih stereotipa, a delom inicirana iz fabrika (dez)informacija iz Moskve i Sankt Peterburga označava Vašington kao najveću, pa i jedinu smetnju za njene napore da očuva interese na Kosovu. Antiamerički naboj u delu srpske javnosti direktno se suprotstavlja ostvarenju ključnih interesa države i naroda, a to je u ovom momentu rešavanje kosovskog pitanja. Optuživanje Amerike da radi protiv Srbije danas isključivo ima za cilj da zamaskira činjenicu da se interesi Srbije i SAD potpuno podudaraju i da se ta “tačka dodira” učini što manje vidljivom. Na tom poslu, svesno ili ne, zajedno su tradicionalni mrzitelji Amerike i Zapada iz Beograda, njihovi idoli sa Istoka, ali i napadno ekscentrični “Evropejac” Rama, kad gostuje kod rodbine u Peći.