Beograd zna ko je bila Ksenija Atanasijević

Pada u oči da stranke i pokreti koriste izabrane ličnosti kao amblem. Političke organizacije se u ovom poslu, naravno, pragmatično ponašaju.

Sledbenici Slobodana Miloševića osvežavaju njihov amblem jarkim bojama, braneći ga od neumitnog suda vremena, tj. istorije, ali i od ojađenih savremenika. Naprednjaci, pak, otimaju amblem sa likom Zorana Đinđića od njegovih onemoćalih stvarnih baštinika. Slika i prilika perverznog vrednosnog mejnstrima srpskog društva oličenog u političkom životu

Učesnik izbora, sa skorom od pola posto dobijenih glasova, Pokret obnove Kraljevine Srbije, priključio se ovom trendu. Oglasio se predlogom da se Kseniji Atanasijević obnovi spomenik u Beogradu!

Kažu da žele da Beograd zna ko je bila Ksenija Anastasijević. A u nastojanju da otvore oči Beograđanima i objasne im kako se desilo da ona koja je nekad, po njima, imala spomenik u Beogradu bude u međuvremenu zaboravljena, ističu da je komunistički režim decenijama pokušavao da uništi sve koji su mislili svojom glavom i nisu konformistički pratili put većine. NJihove formulacije deluju zbunjujuće, a u stvari su politikantska manipulacija i tendenciozno zamagljivanje stvari. NJihova implikacija da je nekada, u doba Kraljevine, Ksenija Atanasijević imala spomenik, a da je u doba komunizma spomenik uklonjen, tako da su Beograđani tokom vremena zaboravili ko je ona bila, ne odgovara istini. Ni u doba Kraljevine, ni u doba komunističke vlasi, a ni kasnije, Kseniji Atanasijević nije podignut spomenik.

Sugestija sadržana u njihovom obrazloženju dovodi do pogrešnog zaključka: komunistički režim odgovoran je za stradanje i potiskivanje Ksenije Atanasijević. Istina je drugačija. Najveću kalvariju doživela je Ksenija Atanasijević u periodu između dva svetska rata, baš u doba Kraljevine. Kseniji Atanasijević, prvoj ženi doktorki nauka na Beogradskom univerzitetu (1922), prvoj ženi izabranoj u zvanje docentkinje na tom istom univerzitetu (1923), oduzeta je katedra, a ona je 1936. godine podnela iznuđenu ostavku. Rešenje o prihvatanju ostavke potpisali su kraljevski namesnici i ministar prosvete. Time je okončana ne samo njena univerzitetska karijera, nego je ostala i bez državne službe. Svoj poraz u dugotrajnoj borbi da opstane na Univerzitetu objasnila je rečima da joj je nedostajala fizička i duševna snaga da drži jednu katedru sa po dva mača u svakoj ruci. Sve vreme njene gotovo trinaestogodišnje univerzitetske karijere bila je izložena pritiscima, podmetanjima, intrigama. NJeno uklanjanje sa Beogradskog univerziteta je bio poduhvat izveden u režiji dela akademske elite čiji je cilj bio profesionalna kompromitacija i moralno unižavanje jedine žene nastavnice Beogradskog univerziteta. Nije moguće ni zamisliti da se Kseniji Atanasijević koja je posvetila svoj život filozofiji može naneti veća šteta od oduzimanja katedre. Uz Kseniju Atanasijević, bili su tada demokratska kulturna javnost, savesni pojedinci iz akademske zajednice, istaknuti umetnici i intelektualci, ali ne i naša rojalistička vlast. O svemu ovome pisala sam opširno u mojoj knjizi Život i misao Ksenije Atanasijević (2005).

Ksenija Atanasijević primer je kritičke intelektualke. Svoje stavove i ubeđenja izražavala je javno, često u dnevnim novinama i na tribinama, često povodom aktuelnih događanja i pojava. Recimo, dnevni list Pravda bio je zabranjen zbog teksta Ksenije Atanasijević u kojem ona ne odobrava pristupanje Kraljevine Jugoslavije trojnom paktu. Bila je protiv totalitarizma, bio on levi ili desni. Zbog progresivnih ubeđenje, zbog ideja koje društvo njenog doba nije bilo u stanju da prihvati, bila je u sukobu sa političkim elitama – rojalističkim, fašističkim, kvislinškim, komunističkim.

Filozofski opus Ksenije Atanasijević, njen aktivizam na polju feminizama, antifašizama, antimilitarizma, pacifizama, borba protiv antisemitizma i rasizma, pobuđuju danas znatnu pažnju stručne i šire javnosti. Svedoci smo aktuelnog procesa recepcije tematski složenog opusa Ksenije Atanasijević. NJen život prepoznat je kao paradigma nezavisne intelektualke koja iskoračuje iz uskih granica koje patrijarhalni mentalitet nameće ženi, pogotovu onoj koja slobodno misli i koja je vidljiva u javnom životu. Ksenija Atanasijević je danas, slobodno se može reći, naša najpopularnija filozofkinja.

Beograd zna ko je bila Ksenija Atanasijević. I da kažem: za podizanje sam spomenika Kseniji Atanasijević uz verodostojno obrazloženje. Jer, nije ni korektno ni humano da se istaknute ličnosti koje su ostavile dubok trag u političkoj i kulturnoj istorije Srbije hirovito zloupotrebljavaju u borbi stranaka, nekad predlogom za podizanje, a nekad za uklanjanje spomenika.

Autorka je filozofkinja iz Beograda