Beograđani su se delili na one koji se čekaju „kod konja“ i „kod sata“

A ovako, kad si „kod sata“, tu si, odmah do „konja“, središta zbivanja, ali opet, ipak, malo sa strane, taman toliko da se osećaš kao da nisi deo te mase, već neko ko je samo posmatra.

Čekanje „kod sata“ je nekako bila avangarda u odnosu na čekanje „kod konja“, iako je sat postavljen 1999. godine, kao simbol ulaska u novi milenijum, a spomenik knezu Mihailu je na Trgu Republike već više od 100 godina.

Najviše sam voleo da nekome kažem „ajde da se nađemo kod konja“, a da onda, kada dođem, stanem ispod sata i gledam tog nekog kako me traži po čitavom trgu. A ja sam eto, tu, ispred nosa, van gužve, van hrpe turista, nadgledam…

Čak i kada sam čuo da se pokvario, pre godinu dana, bilo mi je neverovatno kako nikome ne pada na pamet da ga popravi, pa gde još to sat, veliki, na glavnom trgu u glavnom gradu, prikazuje pogrešno vreme?

A onda sam shvatio…pa niko i ne gleda u njegove kazaljke. Ni ja nisam znao da ne radi, a toliko sam puta stajao pored njega. Funkcija tog sata odavno je prestala da bude da nam pokazuje vreme. On je postao nešto mnogo više.

Simbol.

Podsetnik.

Spoj modernog i tradicionalnog.

Pokretač.

Uspomena.

Ovih dana, kada je, nakon rekonstrukcije koja je trajala nekoliko meseci, otvoren Trg Republike, shvatio sam da tog sata – nema. I ne samo da ga nema, nema ga već više od mesec dana!

Svakog dana prolazio sam pored gradilišta i, iako nije postojala nikakva ograda, nikakva cirada, ja uopšte nisam primetio da je jednog dana, sat od 11 metara – nestao.

Toliko sam navikao na njega, na onu njegovu metalnu, rešetkastu konstrukciju i stubove između kojih se pešaci provlače, da nisam ni primetio da, dok po navici, sa slušalicama u ušima, prolazim „ispod sata“, zapravo prolazim kroz jedno veliko ništa, prazan prostor.

Primetio sam da ga nema tek kada sam se juče dogovorio sa nekim da se „nađemo kod konja“ i krenuo ka mom „šteku“ ispod sata.

I sve je to tako i u životu. Na neke stvari jednostavno naviknemo. Ako imamo sreće da su te navike lepe i pozitivne, one će trajati zauvek. Postaće lepa sećanja koja ćemo projektovati na sadašnjost. Čak i ako neke ljude izgubimo, nikada ih nećemo zaboraviti.

Kad god prođemo pored klupice na kojoj su voleli da sede, vidimo njihovu sliku, osetimo miris njihovog omiljenog parfema ili čujemo njihovu omiljenu pesmu – sve će biti kao da ništa nije ni promenilo. Tu su. Iako ih drugi možda ne vide.

„Milenijumskog sata“ na Trgu možda više nema, i on će verovatno biti postavljen na nekoj drugoj lokaciji, ali ja ću se, dok sam živ, sa devojkom, ženom i prijateljima nalaziti „ispod sata“, u njegovom hladu, pored „ovih što se guraju kod konja“.

Jer tako sam navikao.

Jer tako treba.

Jer tako volim.

I nijedan kran koji čupa i nosi, to neće moći da promeni.

Moj grad ima svoju dušu.

I imaće je sve dok je mi nosimo u sebi.

Jer smo tako navikli.

Jer tako treba.

Jer tako volimo.

(Obican lik.)

https://www.facebook.com/skrozobicanlik/photos/a.453979154971348/896355497400376/?type=3&__xts__%5B0%5D=68.ARD5tHcyL3Gc1Es43pbXp7hLnluoYeWGOS_XxJSzyHfk3Nb_LSRod3Udg_8Hy7ZI9JGAPm1-0u4KDWnZ3QV8luZUszW7Zu8kqnJiJINwV-LKuCVe2c0q8_iKSLH4Gf1lqnPeGhwbTYoV_POe0QRaPK6uqSI_CtEqKblCDNusGGMAzbhcnUjLIx7DHjlS7azLm-7Mv-va8IfXwgzwATg-8WjqhHSDBoH8B-WkLxwkBLxatJ1tH3u8TndYbxfkrRJg3n-WKdsLJVw7QOy8-I0_k9ftRYNpWTldgvNq58Q2EG-OkObkPSxwp5BMOYSes1hS8BG3xbTDAscb0P_zG2k4fd_WWDY6BPpVtp6763KlGkHKgB4buaid1ne8hW88RykOV1S4d1iCPVtIBiOMthNO9RGlbY5NZB7XVIW0TRxUmmx9&__tn__=-R