Beogradski fado u Lisabonu

I kad fizički putujemo, najčešće pokušavamo da ostavimo sebe kao biće koje ispunjava rutinske zahteve svakodnevice, u našem slučaju, već dugo nevesele, ne bismo li dobili što više slobodnog prostora za skladištenje utisaka i doživljaja koji će se preraditi u uspomene.

Jer, treba se nakon putovanja, vratiti u istu, neveselu srpsku stvarnost.

A lepa sećanja dobro dođu.

Elem, tokom mojih nekoliko poslednjih putovanja u Zapadnu Evropu, tek delimično uspevam da ostvarim cilj svesne privremene amnezije, valjda zato što je jaz koji nas deli od Evrope sve dublji, pa su poređenja neminovna.

Između ostalog, čini mi se da Evropa postaje sve jeftinija.

To je naravno iluzija kao ona kada sediš u statičnom vozu, a pokrene se onaj pored tebe, pa ti se čini da je tvoj krenuo.

Naravno, nije Evropa sve jeftinija, nego je Srbija sve skuplja, pogotovu Beograd.

U Lisabonu, iz kojeg sam se upravo vratila, najzapadnijoj prestonici Evrope, cene u prodavnicama slične su kao u Srbiji, a prosečna plata u tom gradu, prema zvaničnim podacima, iznosi oko 3.700 evra. (Istina, u ostatku zemlje je dosta niža.)

U gradu koji godišnje poseti oko četiri miliona turista, restorani su pristupačniji od beogradskih.

Porcija mesa ili ribe sa bogatim prilogom kreće se uglavnom od 10 do 12 evra, koliko i u najluksuznijem portugalskom letovalištu Kaškaišu, na ušću reke Teže u okean.

U strogom centru Lisabona, u jednom elitnom restoranu, espreso košta 1,4 evra, a čuvena portugalska zelena čorba (caldo verde) tri evra.

Reč je o restoranu Martinho da Arcada, iz 1782. godine, omiljenom lokalu dvojice velikih portugalskih književnika, Fernanda Pesoe i Žozea Saramaga, gde se njihov sto nikada ne izdaje gostima – sto u uglu sale iznad kojeg na zidu visi crno-bela fotografija njih dvojice kako sede za istim stolom i razgovaraju.

U klubovima u Alfami, najstarijoj četvrti grada, gde je nastala fado muzika siromašnih ljudi, ili kako kaže Saramago, „ljudi koji su imali malo a osećali mnogo“, može se slušati ova valjda najtužnija muzika na svetu, uz izvanredno lokalno vino po ceni od 12 evra za pola litra, dok u pešačkoj zoni u centru grada njegova cena zna da bude i dvostruko niža.

Najpoznatija portugalska poslastica, paštel de nata (korpice od lisnatog testa punjene kremom od vanile i žumanaca) košta 1,4 do dva evra.

Na mestu gde je ovaj kolač zvanično najbolji, spravljen po receptu nekog monaha, košta upravo 1,4 evra, a reč je o grandioznoj poslastičarnici za koju se čeka u redu, a koja se nalazi u Belemu, u neposrednoj blizini Manastira Žeronimo.

Valja spomenuti i da je cena ulaznice za Saramagov muzej, smešten u Kući čipke, svega tri evra.

Drugim rečima, cene su prilagođene standardu lokalnog stanovništva.

I nisu samo cene te koje se nameću za poređenje.

U pomenutom Belemu, predgrađu Lisabona, na obali reke Težo koja se nedaleko odatle uliva u Atlantski okean, nalazi se gigantski, impresivni Spomenik otkrićima, podignut u čast moreplovaca, visok 56 metara, sa 33 statue u pokretu „prema nepoznatom moru“, među kojima je i statua Vaska de Game.

Monumentalnost ovakvog spomenika, naravno, ima smisla i potpuno je opravdana i svrsishodna. Dok sam stajala i divila mu se, iskrsla mi je pred očima otužna, nesuvisla, kičasta monumentalnost spomenika u Karađorđevoj ulici u mom gradu, otkrivenog pre tri godine.
Lisabon je grad pomirenih i odnegovanih suprotnosti.

U Alfami, jednom od sedam lisabonskih brda, koja je nekim čudom ostala skoro netaknuta u katastrofalnom zemljotresu 1755. godine, i dalje stanuju ljudi skromnog socijalnog statusa, u suživotu s rekama turista koji prolaze uskim, vijugavim, kaldrmisanim ulicama, ispod veša koji se suši pod prozorima.

Nijednoj portugalskoj vlasti nije palo na pamet da stanovnike Alfame preseli na periferiju i poruši im kuće, kako bi na njihovom mestu niklo još restorana, još klubova, još suvenirnica i ostalih objekata koji donose novac.

Ima ih sasvim dovoljno, ne previše, a muzika utihne u ponoć, tako da noći u Alfami protiču u apsolutnoj tišini, uz miris narandžinog cveta.

Nije tamošnjim vlaastima palo na pamet tako nešto zato što im je očigledno važno da sačuvaju duh i tog kvarta i čitavog grada, „a duh je ono što gradove čini večnim“, zapisao je Saramago.

Tako je Alfama ostala u šarmantoj suprotnosti sa širokim bulevarima, prostranim trgovima i luksuznim zdanjima u centru grada koji se sa Alfame kasnije premestio na obalu reke.

Pomislila sam da bi u Lisabonu beogradski savski „Gusar“ sigurno preživeo.

Ubeđena sam da bi Portugalci, koji poštuju svoju tradiciju i vole sopstvene kontradiktornosti kao deo kulture, sačuvali taj mali splav na Savi, tačnije sojenicu, koji jeste svojom skromnošću i svesno održavanim izgledom trošnosti odudarao od ostalih splavova, koji prema „Gusaru“, po mraku, izgledaju kao svetionici.

Dobro, pa, šta ako je odudaro?

Da se poslužim naprednjačkom frazom. Šta ako je odudaro, ako je 40 godina bio omiljeni lokal stanovnika tog kraja, u koji su rado dolazili i ljudi iz ostalih delova Beograda. Dan pošto je preminuo Balašević, od jutra do mraka iz te sojenice gromoglasno su se širili zvuci njegovih pesama, dok su posetioci ispijali pivo i plakali.

Menadžer nijednog drugog splava nije se tada dosetio da se na taj način oprosti od panonskog mornara.

Nije vredela ni peticija koju je potpisalo 2.000 ljudi. Došle su mašine i srušile „Gusara“, zato što naprednjačka vlast jednostavno ne poseduje receptore za duh grada. Ali zato poseduje oštro čulo za ono što njima donosi novac, kao jedino merilo svih aktivnosti.

Lisabonskoj vlasti isto tako nije nikada palo na pamet da izmesti železničku stanicu iz centra grada gde prirodno pripada, što je slučaj sa svim evropskim prestonicama. Eno je u neposrednoj blizini Trga Rosi koji predstavlja srce Lisabona.

Sama zgrada železničke stanice jedan je od najboljih primera portugalske arhitekture s kraja 19. veka i predstavlja turističku atrakciju.

I zgrada Železničke stanice u Beogradu je vredan arhitektonski objekat, takođe s kraja 19. veka, i u statusu je spomenika kulture od velikog značaja.

Ali šta vredi kad je našoj aktuelnoj vlasti palo na pamet da joj oduzmu namenu i pretvore je u avet iza koje je vrlo brzo nakon tog zlodela, na mestu nekadašnijh perona i šina nikla deponija iz koje se širi smrad.

Nije gradskoj vlasti portugalske prestonice palo na pamet ni da na obali reke Težo, koja liči na more, po širini, mirisu, po vodi koja zapljuskuje obalu, stenovitu ili peščanu, kako gde – izgradi Lisabon na vodi i postavi kule koje će nadvisiti Tvrđavu Sveti Đorđe na vrhu istoimenog brda, ili Bairo Alto, Čiado i ostala gradska brda. Bila bi to tuga koja prevazilazi svu tugu zajedno koja je ikada inspirisala autore fado muzike.

A mi smo se na našu tugu izgleda navikli.

Autor je književnica i slobodna novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.