Berbernica „Kod Derikože“

Nismo mnogo morali da lupamo glavom i znali smo odmah o kojem je ekonomskom novinaru reč.

Od kako je otvorena „Berbernica“ a sinhrono se ugasio „Reč tajkuna“ dobili smo i potvrdu. Dobro, sada se bar autor jasno potpisuje iza svojih ideja, nema skrivanja.

Ono sa čime se mogu složiti je da ništa nije „za dž“.

Istina je: „Nema besplatnog ručka.“ Uvek neko mora da ga plati. U vezi sa tim i ideja da se neko vozi ne plaćajući iz svog džepa gradski prevoz, vrtić za dete, udžbenike za školu, stomatološke i druge usluge lekara, obrazovanje… samo znači da će to neko drugi pokriti iz svog enormnog dohotka.

Ali se ovde razilazim sa Brkićem koji smatra da je to nepravda.

Dirljivo je kako oplakuje milionere. Ne samo on, da budemo pravedni.

Zašto neko ko je enormno profitirao i napunio svoje džepove ne bi kroz sistem progresivnog oporezivanja pomogao siromašnijima?

Za fanatike ekonomskog neoliberalizma to je svetogrđe, nenormalna ideja, anatema.

Po njima oni koji su milioneri i milijarderi treba da imaju iz godine u godinu sve više miliona i milijardi a oni koji nemaju osuđeni su da nemaju i nemaju sve više dok ne crknu od gladi.

I to je normalno. To je sasvim liberalno. Ko umije njemu dvije. A kome se sudbina nije nasmešila on neka crkne – tako mu i treba.

Čuo sam već mnogo puta sa raznih mesta i ovakve teorije (nisu iz teksta M. Brkića ali korespondiraju): Onaj 1% svetske populacije koji poseduje 90% svetskog bogatstva su dobrotvori čovečanstva; banke-poverioci razbacuju svoje mukotrpno stečene pare državama (svejedno razvijenim ili nerazvijenim jer sve su prezadužene) jer one im neće nikada vratiti dug – dakle bankari su filantropi i idealističke budale, zanesenjaci koji kao Deda Mraz dele svoje novce koji im nikada neće biti vraćeni; Ukrajina je dobila milijarde pomoći da se odbrani od Rusije ali te pare su takođe bačene i one nikada neće moći biti naplaćene osim kada Rusija pošto izgubi rat bude osuđena na plaćanje ratne odštete pa će se tako namiriti i ratni dugovi Ukrajine (ja pak mislim da će Ukrajinci platiti sve do poslednjeg centa kako god se rat bude završio); svi mrze jadne bogataše, niko ih ne razume a oni se ubiše od posla i briga za spas čovečanstva… (Sve pobrojano ja zovem: J….. u zdrav mozak.)

Pitam se: Zašto je nenormalno da svi ljudi imaju zdravstvene usluge koje će biti namirene iz budžeta kroz progresivno oporezivanje prema visini bogatstva?

Zašto je nenormalno da najjeftiniji (i najgori) hleb bude besplatan za najsiromašnije (kad se već dotle došlo da je za mnoge i on skup) te da ceh bude plaćen kroz oporezivanje milionera?

Zašto neko misli da je nenormalno da usluge zubara budu besplatne za siromašne a namirene iz budžeta koji će biti pravednije popunjen oporezivanjem sirotih tajkuna? (Šta će siromašnima zubi?!) Zašto se Beograđani a i drugi ne bi vozili „na grbači uspešnih kompanija“?

(Puštam suzu za uspešnima i plačem za njima jer eto crno im se piše.)

Šta je loše da se deo ulaznica za pozorišta i muzeje podeli onima koji nemaju da ih plate a da ceh plate opet multimilioneri?

Ovde je stvar očito u sistemu vrednosti. Tu niko nikome ne može ništa dokazati, niti ja Brkiću niti on meni.

Mi stojimo na dve suprotne strane reke, mi govorimo drugačijim jezicima. Ili sam ja lud pa je pametno da umre onaj ko nema da plati lečenje?

Da onaj ko nema ne treba da se školuje ma koliko bio inteligentan i željan znanja? Da pozorišne predstave budu samo za one koji se u suštini ne interesuju za umetnost ali vole da budu viđeni i da ih neko vidi?

Autor je književnik

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.