Bes je opravdan

Ispalo je da sam jedna od tih koje su izneverile mnoštvo, a nekima sam i dokazala koliko sam prljavo i sumnjivo lice politike.

Naravno, najmanje sam u ovom trenutku bitna ja, mada priznajem da moj aktivistički ponos cvili pod ovim optužbama budući da sam na ulicama nekoliko decenija, sa više borbenih prekršajnih i krivičnih prijava, modrica, usisanog suzavca i nekoliko policijskih privođenja.

Nemam nameru da se uključujem u pljuvačinu i javne progone.

Razumem bes.

Bes je odlična emocija! Bes može biti pretvoren u nešto dobro, borbu protiv siledžijstva moćnika, nepravde i obespravljenosti. Imam, pak, nekakvu pravedničku potrebu da pojasnim logiku onoga što se kao požar kroz Srbiju proširilo u vidu mrskog pojma – bojkot.

I sama sam prihvatila ovu reč radi lakšeg komuniciranja strategije.

Reč je prigrlila tzv. borbena opozicija, da iskoristim epitet koji se na društvenim mrežama izrodio kao opis grupe stranaka koje su na izbore izašle.

Naravno, cilj označavanja „bojkot opozicije“ bio je da se oni koji odbijaju junske izbore prikažu kao kukavice koje beže od borbe.

Odbijanje da se učestvuje u izborima 2. juna imalo je svoju svrhu i nameru.

Pre nego što je neizlazak na izbore postao zaražen drugim, pasivnim značenjem, postojao je dogovor da to bude jasan i aktivan deo borbe za iole normalne izbore.

Oko dogovora su se složile stranke koalicije Srbija protiv nasilja, premda neke ne baš voljno, koalicija NADA (ideološki za mene naravno problematična, ali valjda nužna), ProGlas, vodeći pravnici u pravnom timu SPN, sa idejom priključivanja drugih organizovanih grupa i širenja društvenog fronta.

Razvijana je strategija buđenja građana za proteste, borbe za Ustavni zakon koji je sasvim legalno i legitimno mogao dovesti do odlaganja svih izbora do kraja godine, kreiranja drugih zakonskih rešenja koja bi koncentrisala izbornu, medijsku i drugu administraciju u Komisiju za izbore sa jasnim izvršnim ovlašćenjima.

Da li bismo sve ovo dobili od mafijaškog režima? Velika je mogućnost da ne bismo, ali borba bi bila jasna, kolektivno mobilizatorska i ujedinjujuća širom Srbije.

Ne smem zaboraviti ni zahteve Ustavnom sudu za poništavanje decembarskih izbora – na svim nivoima – a koji su višestruko podneti i pravnički jasno elaborirani.

U rukama smo imali jasne alatke, da ne kažem oružje, za podizanje besa i bunta. Bunt je dobar – pravednički!

Zbog svega ovoga što znam i ja i ostatak „bojkot“, ali i „borbene“ opozicije, ne mogu prihvatiti da sam izdajica i prodata duša. Nikada nisam dobila odgovor od pojedinaca iz koalicije zašto su se predomislili.

Neki od njih su na kolegijumu sa Anom Brnabić, 17. aprila, izjavili da „2. jun više nije na stolu“ jer je kasno i ne mogu se izborni uslovi menjati nakon što su izbori raspisani (što je prva preporuka ODIHR).

Nakon dva sata od tog sastanka, ti pojedinci pozvali su tu istu Anu Brnabić da raspiše izbore za 2. jun.

Šta je tačno bio problem da se borimo za odlaganje izbora, ne za bojkot, već za izbore? Pitala sam, verujte mi, ima svedoka, a dobila sam ćutanje i gledanje u pod.

Veliko je pitanje da li je, nakon ovakvog ispada iz strategije, da budem maksimalno učtiva, trebalo da se svi priklonimo toj strani i odustanemo od onoga što smo svi u glas govorili mesecima nakon decembarskih izbora – nema novih izbora bez uslova!

Da li je trebalo ići protiv mišljenja javnosti da su izbori besmisleni ako se odvijaju pod divljaštvom naprednjačkog režima, a taj smo narativ sami kreirali i pritom bili, makar neki od nas, iskreni u tome što smo govorili?

Da li je trebalo zatvoriti oči pred jasnim nalazima nekoliko istraživanja da će trećina Beograđana, koji su u decembru glasali za SPN, otići u apstinenciju ako uslovi ostanu isti?

Jasno je bilo, svakome ko je hteo to da vidi, da je ponavljanje izbora u Beogradu 2. juna značilo povećanje broja SNS odbornika i utvrđivanje Vučićeve vlasti nad glavnim gradom.

Ne znam zaista šta znači osvajanje vlasti u dve beogradske opštine i oprostite mi na tom neznanju.

Moje je razmišljanje usmereno ka rušenju mafije, a sve drugo je odugovlačenje i cinculiranje.

Priznajem da je mom temperamentu veoma strana strategija koju sam čula od jedne članice SPN: „treba sarađivati sa režimom; onda uđete u institucije, pa prve godine promenite zarez, druge promenite reč, pa rečenicu…“

Ali, biće da je do mene i mojih uličnih modrica i sudskih postupaka.

Lako je biti principijelan u mirna i dobra vremena. Kada je uzburkano i haotično, tada se pokazuje ko je ko.

Moje je duboko i nepromenljivo mišljenje da je izlazak na izbore značio odustajanje od borbe za izborne uslove.

„Borbena“ opozicija odustala je od toga da se bavi ovim problemom koji ih je sada, potpuno očekivano, odalamio posred lica. Sebi su dozvolili i da se dogovaraju sa režimom, da mafiji veruju i da prihvataju „dobru volju“ za kršenje sopstvenog Zakona kako bi imali svoje izborne liste.

Nije ovo likovanje.

Ovo su bes i tuga zbog izgubljene šanse.

A možda je to i bio cilj – dajte mi za pravo da imam i ovakve sumnje. Sigurno je samo jedno – ostvarila se „borbena“ ideja prema kojoj prvo treba ući u sistem, a onda, možda, menjati reč po reč, zarez po zarez…

Imam dve poruke danas, u ovom trenutku, na ovom mestu. Govoriću samo u svoje lično ime i u ime stranke Zajedno.

Neprihvatljivo je da nas bilo ko naziva kukavicama, izdajnicima, saradnicima Vučića ili bilo kako slično. Svojim smo postupcima do sada pokazali da se ne borimo za mandate, već isključivo za konačnu smenu ovog mafijaškog i antinarodnog režima.

Drugo, borbu ćemo nastaviti i pojačati, a saborce ćemo tražiti u svima koji nisu spremni na prljave kompromise.

Činićemo sve da napravimo, izazovemo i produbimo političku krizu.

U autokratskim režimima, moje je duboko uverenje, ne možete se boriti za pravo i pravdu kroz nepostojeće institucije sistema, već samo spolja, kroz motivaciju građana – pravljenjem krize.

Bes je opravdan!

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Tekst je preuzet sa portala Peščanik