Beskućnici, vojni a ničiji

Još nelogičnije je to što Udruženje ima preko 3.000 – tri hiljade članova. Ma, da je samo jedan beskućnik bila bi to prepuna kapa jer je svaki od njih postao beskućnik državnom greškom, nebrigom, trapavošću, nemarom.

Sve su to vojna lica koja su službovala na teritoriji cele SFRJ i u mestima službovanja koristili stanove iz vojnog stambenog fonda po osnovu stanarskog prava. Od novca namenjenog za primanja vojnih i građanskih lica u JNA stalno je izdvajano 4,5-6% za stambenu izgradnju tako da je većina bila stambeno zbrinuta u stanovima sa stanarskim pravom.

Početkom devedesetih godina donet je novi zakon koji je propisao mogućnost otkupa pripadajućeg stana i pravilnik o određivanju vrednosti učešća pojedinca u vrednosti stana. Zakon je odmah pobrao visoke ocene kao remek-delo pravne i finansijske struke na opšte zadovoljstvo svih kojih se ticao.

Logično je da je odmah počeo otkup stanova iz vojnog stambenog fonda a deo prikupljenih sredstava je usmeravan na pojačanu stambenu izgradnju. Sav novac od otkupa stanova slio se u Vojni servis Narodne banke Jugoslavije u Beogradu. Veći broj pojedinaca je imao rešenje da su otplatili stanove kada je počelo rastakanje i sve krenulo nizbrdo.

Na probleme vojnih lica u otcepljenim republikama niko nije obraćao pažnju. Izbacivani su iz stanova ili lično ili njihove porodice koje su ostale i tešile se da je to stanje privremeno. Glave porodica su imale vojni zadatak da vojne jedinice sa sve naoružanjem, vojnom opremom i ljudstvom koje za to pokaže volju dovedu u Srbiju.

To je bio uzrok pojave velikog broja nerešenih stambenih pitanja i povećan teret za vojni stambeni fond. „Dođoši“ su smeštani u najrazličitije vojne i druge objekte, uslovne a i neuslovne, a neki su u njima ostali i do danas. Ništa tu nije promenila činjenica da su u celosti otplatili stanove u nekom od garnizona SFRJ i da su te pare u banci u Beogradu. Banka je ubrzo oborena na niske grane i skoro zaboravljena.

Srećnici koji su uspeli da osvoje stan sklopili su ugovore o otkupu – u celosti ili na kredit i do četrdeset godina. Tu je banka revnosna i redovno dva puta godišnje vrši korekciju – tj. povećava ratu. Na početku važenja pravilnika skoro u celosti sam otplatio pripadajući stan kroz zakonska mesečna izdvajanja, ali kada sam posle deset godina zaključio ugovor, zadužen sam za još sedam hiljada maraka koje sam odlučio otplatiti na pet godina. Zbog promene valute u evro i šestomesečnog povećanja rate, banci sam na kraju otplatnog perioda uplatio nešto preko šest hiljada evra.

Pravilnik o dodeli stanova menjan je nekoliko puta, ali svaki put na štetu kandidata za stan. Umesto nadgradnje vojnog stambenog fonda, izmišljena je politikantska floskula da se stanovi pod povoljnim okolnostima grade za pripadnike snaga bezbednosti.

Vojni beskućnici – mahom penzioneri – otpisani su u drugi plan iako su imali otkupljene stanove koji su ostali u otcepljenim republikama i za koje se nemarna i nesposobna vlast nije uspela izboriti. Oduvek je u vojsci osnovni kriterijum za red prvenstva pri dodeli stana bio staž molbe kojom se određuje momenat sticanja prava na stan i kada staž počinje da teče, ali novi mudroslavi su izmenama i to skrajnili.

Sada nije važno koliko dugo čekaš stan – važnije je biti „nečiji“. Tako je vojni stambeni fond razvodnjen a vojni beskućnici pušteni niz vodu bez čamaca i bez pojaseva, pa ko koliko izdrži. Mnogi su se već preselili u večne kuće pod ledinom a otkupljeni stanovi su im ostali kao čardaci ni na nebu ni na zemlji.

Za problem vojnih beskućnika znaju gotovo sve institucije, bilo preko dokumenata koja je Udruženje dostavljalo ili preko javnih protesta održavanih pred institucijama i u prisustvu nekih medija. Odgovori Udruženju su bili nesuvisli a rešenja polovična do nikakva. Javnosti su najpoznatiji slučajevi bivšeg vojnog hotela Bristol i sportskog centra Surčin.

Propisano je da lice bez stana sleduje dodatak za uvećane troškove stanovanja. Isti nije menjan godinama unazad i nije pratio rast plata, penzija i troškova života, ali je umanjen naplatom korištenja smeštaja u bilo kom vojnom objektu – manje ili više neuslovnom.

Vojna stanogradnja je, sa sve građevinskom operativom, zakonski ukinuta, rekao bih, pre dve decenije tako da se stanovi kupuju na tržištu. Stanogradnja u Beogradu, po mom sećanju, nikada nije bila intenzivnija, ali vlast ne nalazi za shodno da izdvoji sredstva za kupovinu stanova. Važnije im je da se besmisleno hvale o domaćoj vojnoj snazi kupujući Lazare, Miloše, Migove, dronove i slične igračke za velike dečake i da se igraju na vojnim poligonima i slikaju za televiziju. Javnost treba da zna da na našem prostoru i u okolini niko ne sme ni municiju da izuzme iz magacina dok mu za to dozvolu ne da NATO.

Za vlast i većinu sredstava informisanja a samim tim i svu javnost vojni beskućnici će biti tabu tema, tema koju će u širokom luku zaobilaziti svi koji mogu bilo šta da učine da se osnovni ljudski egzistencijalni problem humano i pravedno reši.

Vojnim beskućnicima ću uvek pružati punu podršku!

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.