Besmislenost onlajn nastave

Ova ih izgleda uči ponašanju u sadašnjosti – iako ništa nije normalno, ponašaćemo se kao da sve jeste.

Zaista, ko se još seća početka epidemije kada su škole prešle na tzv. onlajn nastavu u vreme (samo?) nekoliko stotina zaraženih i veoma malog udela učenika u tom broju?

Niko!

Podsećanja radi, onlajn nastava je trajala od marta meseca pa sve do kraja školske godine (koji je bio proglašen pre vremena).

Odeljenja su deljena, pa je jedna grupa išla nedelju dana normalno (?), a druga onlajn. Nastava je, bez jasnog razloga, bila skraćena na pola sata.

Ove godine sve je krenulo normalno, iako je već krajem avgusta bilo jasno da je broj zaraženih u ekspanziji i da će crni rekord od 7.999 zaraženih u decembru prošle godine biti ugrožen, a ispostaviće se i premašen.

Nazovi normalno odvijanje nastave puklo je još u drugoj nedelji septembra, kada je mnogo škola prešlo na drugi model, već primenjivan u osnovnim školama – odeljenja se dele, ali sad podeljene grupe idu u školu svakog drugog dana.

U praksi to je značilo: kad su u školi, deca uče, kad nisu, prate onlajn nastavu, koja se u takvim okolnostima svodi uglavnom na materijal postavljen u „Gugl učionicama“.

Stara, dobra živa reč ovde je bila u drugom planu. Uostalom, u nas reč ionako sve manje živi, a sve više životari.

Već u trećoj nedelji sve je iznenadila vest da se prelazi na onlajn nastavu.

Čudno je bilo i što je ovaj način rada trajao samo nedelju dana. Šta se time dobilo… niko ne zna.

Sada se broj zaraženih učenika meri u hiljadama.

Teže, čak i teške kliničke slike među decom sve su češće.

I šta? Ništa! Ministar, ali i ostale radne grupe kojima je zadatak da odlučuju o radu škola, uporno tvrde nekoliko neistinitih neodgovornih stvari: da škole nisu izvor zaraze; da među mladima nema mnogo zaraženih i da se nastava odvija normalno?!

Da li je normalna nastava kojoj uglavnom, što zbog zaraženosti, što zbog izolacije usled kontakta sa zaraženom osobom, što zbog uvek među decom prisutne zloupotrebe ili opravdanog straha roditelja, izostaje u proseku trećina odeljenja?

Šta se čeka?

Koje je rešenje?

Hoće li takozvani jesenji raspust produžen na sedam dana nešto promeniti?

Može li se škola posmatrati izolovano od ostalih sistema?

Kuda ovo vodi i hoće li neko biti odgovoran u slučaju posledica, na koje nećemo ni da pomislimo… Mora li zimski raspust biti fiksiran?

Da li će izgovor za njegov termin biti, i inače cinični, a u vreme epidemije i skandalozan razlog – odlazak na zimovanje (koje u nas, opet recimo blago, neveliki broj učenika može da priušti). Očekuje li neko da će ovakve mere naterati decu da se vakcinišu u većem broju?

Onlajn nastava je loše rešenje, pogotovo na duži period.

Možda je i praktična u nekim predmetima, i nekim nastavnim jedinicama, ali opšte gledano, u pitanju je loše rešenje.

Ako se to nije znalo marta prošle godine, sada se (valjda) zna.

Ocenjivanje ovim putem posebno je besmisleno.

Znate li šta je najapsurdnije od svega? U nekom budućem izveštaju Ministarstva prosvete stajaće da je „normalan rad škola obezbeđen i u najtežim epidemiološkim uslovima – uz mogući neopatriotski dodatak – sa kojim se čitav naš narod suočio“… Šta je funkcija škole?

Obrazovanje, sticanje veština i radnih navika ili besmislen podatak u nekom besmislenom izveštaju koji će biti plus u nečijoj političkoj karijeri?

Pomerite raspuste. Ukinite, ili skratite neke od njih. Produžite radnu nedelju na šest dana (da, sve sa subotom) u situaciji kada je epidemiološka situacija povoljna i proglasite raspust (ne onlajn nastavu!) čim ona počne da se pogoršava.

Autor je profesor srpskog jezika i književnosti