Besplatni saveti za pisanje tekstova

Uf! Jasmina Lukač probala ponovo! Uf! Uf! I sada, da je baš ne vređam, neka proba još jednom. Bez ideje da to što tekstovi liče na nju, znači da je ružna, što je sama pomislila. Ma jok, nije, nego izgleda kao da joj svaka rečenica ima gorušicu, i kao da trpi ozbiljne bolove dok pokušava da piše.

Ja sam čak pomislio, kada sam prvi put ugledao sliku: „Vidi, tata, gospodin Rajković“. Eto, o tome sam pisao, uz dodatak da ste i vi, cijenjeno uvredništvo, krivi. Nađite joj sliku na kojoj se raduje dok udara po tastaturi. I videćete, sve će bar da izgleda drugčije. No, da se sve ovo ne završi na bespredmetnoj kritici, evo i nekoliko besplatnih saveta Jasmini, za sledeći put:

1. Pisanje – mora čitalac da zna zašto se piše. Da mu bude jasan tekst, razlog za tekst, a pogotovo, poanta. Ovako, sam Bog ne razume šta se htelo. Da li o agenciji, vlasnicima, klijentima, ili o „lažnom predstavljanju“. I zašto odgovor, ako je ovo odgovor, na nešto što sam napisao pre tri nedelje?! Šta ste vi? Mesečnik?

2. Istraživanje – kada kopaš, hajde kopaj do kraja, a ne samo po internetu. Okreneš neki telefon, vidiš nekog, porazgovaraš, pitaš… mene, na primer, ili direktorku ICP-a, neke od klijenata, etc.

Da je to uradila, Jasmina bi otkrila par stvari. Na primer da je pravi vlasnik firme iz Delavera izvesni Ivan Radovanović, to jest ja. Postoji na APR-u nešto što se zove Centralna evidencija stvarnih vlasnika, pošto, po zakonu, svako ko ima firmu van Srbije, a pogotovo u of-šor zonama, mora da prijavi stvarne vlasnike, zbog sprečavanja pranja novca, finansiranja terorista i sličnih stvarčica.

Do tog podatka se, doduše, dolazi tako što uputiš zahtev APR-u, platiš nešto sitno, i onda ga dobiješ, pošto je javan.

I razumem ja nestašicu sredstava, ali, da se Jasmina javila, evo, ja bih i priznao da sam vlasnik i još bih i donirao, da joj APR odgovori.

Dalje, da je pitala, na primer Dragana Đilasa, sa kojim sam (plus Srđan Đurić i Dragan Ilić) bio suvlasnik agencije Olaf&Mcateer, saznala bi da sve PR agencije imaju obavezu da u medijima plasiraju sadržaj koji odgovara njihovim klijentima. Na primer, ako ti je klijent Mišković, ti nađeš zainteresovanog novinara i objaviš intervju sa njim.

Takođe, saznala bi da u listi klijenata svake agencije piše sa kim je sve radila, što ne znači da radi i dalje, a da je još kopala, otkrila bi da smo za SNS, nekada davno, dizajnirali flajere, i da su nam, osim ove stranke, klijenti bile i druge. Lično, u agencijama čiji sam bio vlasnik/suvlasnik, radio sam i za DS, DSS, SPS, LDP, Otpor, SLS sa Kosova, i za razne druge političare i političke organizacije. To mi je posao, i, koliko pamtim, klijenti su bili zadovoljni.

3. Zaključci. Da bi bili ispravni, moraju da se zasnivaju na tačnim podacima. Na primer, Jasmina bi morala da navede gde sam se to ja potpisao kao „novinar“. A da je istraživala, samo ono što sam pisao u Danasu, videla bi da sam, koliko prošle godine, u jednom odgovoru, naveo da nisam novinar, već vlasnik PR agencije. I nikada se ne potpisujem drugčije, nego kao konsultant, a ako neka redakcija mom potpisu doda još nešto, žao mi je, nije do mene.

Na stranu pri tom to što iskreno verujem da bih na potpis „novinar“ imao malo više prava od Jasmine Lukač, važnije mi izgleda što tu odrednicu ne koristim, između ostalog i zbog toga što stvarno ne mogu u isti koš sa Jasminom i ostalim „novinarima“.

4. Kraj. U slučaju Jasmine Lukač, verovatno, nije moguć. Pokušavaće ona i dalje, uz gorušicu. A ako prihvati ove dobronamerne savete, možda, bar čitaocima omogući da sve to lakše svare. I shvate šta tačno hoće. Osim zalaganja za pravdu i mir u svetu. Za to čovek/žena, šta god, ipak treba da bude mis.