Bez belosvetskih festivala i državnih spektakala

Neće sve naglo ponovo zaživeti, niti će svi odmah zaglaviti u kafićima. Ko zna kad će i proraditi bioskopi. Pozorišta, ako se nisu raspala, treba da osmisle repertoar za jesen, ova sezona im je propala.

Datumi manifestacija ispreturani su, natrpani neodržanim festivalima, gostovanjima, gala koncertima. Konkursi za nove projekte, gradski i republički, ukinuti. Automatski otpadaju tako brižljivo pripremani već uhodani i tek novostvoreni kulturno-umetnički obrasci.

Svakako se niko više neće brinuti što u skupštinu nije ušao na glasanje predlog za izbor članova Nacionalnog saveta za kulturu, niti što je stao konkurs za dodelu nacionalnih priznanja za umetnike i kulturne pregaoce.

Do daljeg su ukinuta gostovanja na evropskim i svetskim manifestacijama. Veliki festivali, olimpijade kulture i umetnosti, odloženi kao i Olimpijske sportske igre, za neka bolja vremena. U stvaralačkom i proizvodnom smislu, ne znam ko bi se usudio da započne neku grandioznu produkciju ili složenu umetničku formu.

Sa izložbom Marine Abramović, ovogodišnjim Kustendorfom, Festivalom igre i Festom, završava se epoha grandomanije i naduvavanja značaja, dovlačenja stotine hiljada posetilaca, bespovratna milionska ulaganja (u evrima). A neće ni biti šta da se prikazuje na Paliću, u Leskovcu, pa i u Nišu, Vrnjačkoj Banji.

Da, ozbiljniji mediji poseduju Arhive i čuvaju građu, važnu, dragocenu i uvek dostupnu. Muzeji, Kinoteka, državni Arhiv. Došle su do izražaja teatroteke, onlajn koncerti domaćih i svetskih izvođača.

Ali fakulteti, akademije i druge umetničke škole i dalje će primati nove kandidate, pretendente za osvajanje pozornice, muzičke scene, galerija, bioskopa. Da li su spremni njihovi profesori i mentori da im predoče sa kakvim postpandemijskim dobom će se suočiti?

Ili će im servirati staru mantru o umetničkim pregnućima i boljševičkim šemama o umetnosti za državu i narod.

Novokomponovana klasa menadžera u kulturi, stvorena po osnovi administrativnog upravljanja kulturnim prostorom, ili će zaista da postane oslonac, pokretač i nosilac kulturne politike, ili će, kad se suoči sa ispražnjenim fondovima, biti raskrinkana kao izmišljena kategorija dušebrižnika za umetnike i umetničke projekte. Kao na svakom poprištu, posle ofanzive korone, treba sahraniti mrtve i zbrinuti preživele.

Na to veliko nastupajuće prazno, treba se postepeno navikavati.

Kao kad ulaziš u neki novi, netaknut, prostor otvoren za svaku opciju i intervenciju.

U novu kuću, nećeš unositi stari nameštaj, instalirati starinske uređaje, ugraditi oprobane standarde za klasičan način boravka. Skaradnost glamura, grotesknost lažnih veličina, parade kiča, za sve to u novom prostoru ne bi trebalo da bude mesta.

Korona je počistila sve te šareniše, po bulevarima se valjaju i sa zidova vise ostaci tog bivšeg senzacionističkog „blaga“. Vreme je za nove muzeje, za sklanjanje sa scene aktera i artefakata prohujale epohe, odstranjivanje i stavljanje u ropotarnice bezvrednih, izvikanih veličina.

Kao što se XIX vek okončao tek po završetku Velikog rata i Oktobarske revolucije, 1919. godine, tako se i XX produžio do kraja druge decenije XXI veka. Kao i na početku prethodnog veka, tako je i na početku ovog, već iznikla generacija, opremljena sabranim iskustvima i praksama prethodnika, sposobna da baratajući novim alatima, opremi prazninu, stvori i dizajnira nove sadržaje.

Država, ako opstane, ovde i sada pre svega treba da predupredi propadanje i da obezbedi egzistenciju novom stvaralačkom naraštaju. U tom prostoru, u sadašnjem trenutku, nema mesta za megalomaniju belosvetskih festivala, blasfemiju državnih spektakala, zidanje veštačkih gradova. Dugačak je vek pred već stasalom generacijom.

Obeleženi pandemijom, stvaraće i pevati kao i uvek posle velike ljudske katastrofe. Ubeležiće sebe i svoje delo u novo trajanje.

I tako eto nastaće novi svet, ne treskom, već cviljenjem.

Autor je televizijski reditelj