Bez „prdež politike“ uz pomoć Evrope

Cilj prvih je da zadrže prednosti koje im pruža važeća legislativa i dosadašnji način sprovođenja izbornih pravila, a cilj ovih drugih je da za sebe obezbede kakve-takve mogućnosti i šanse da postanu vidljivi potencijalnim biračima, za koje se ne može reći da su zadovoljni stanjem u zemlji.

Opozicionari su veoma napeti i teško i neiskreno međusobno sarađuju.

Nekad se čini da im je lakše da komuniciraju sa partijama koje vrše vlast, nego sa onima uz čiju bi pomoć i saradnju možda mogli da nešto učine u korist svog nauma.

Predstavnici partija koje vrše vlast, pokušavaju da se prikažu opuštenim i nezainteresovanim, ali pažljivi posmatrači uočavaju da i kod njih postoji strepnja da bi mogli da u pregovaračkom postupku izgube svoju političku „zlatnu karticu“ i da skliznu prema mrskom ambijentu opozicionarstva.

I svi kao čuvaju neke svoje „dobitne karte u rukavima“ i sapunjaju po medijima. Glavni pritisak opozicione javnosti je usmeren na obezbeđivanje ravnopravnog pritupa tzv. javnom TV servisu.

Ali taj i druge, ne manje važne zahteve za normalan predizborni život u Srbiji, slabo osvetljavaju.

Prvo, mnogima se čini da bi opozicionari, uz pomoć EU posrednika, zarad ozdravljenja političkog života i demokratije, trebalo da pokušaju da ukinu obavezu političkih partija koje su u skladu sa zakonom akreditovane (registrovane) od strane nadležnog državnog organa, da svoje izborne liste za lokalne, pokrajinske, republičke i predsedničke izbore „potkočuju“ potpisima birača overenim kod notara.

Ovo zbog toga što se takvim uslovljavanjem, da prostite, „zapišava“ pravni subjektivitet akreditovanih političkih partija, pošto se one na taj način svode na privremene ad hoc interesno-izborne grupacije.

A na stranu to što im se takvim uslovljavanjima nameću ogromni finansijski izdaci koje opozicione političke partije, u uslovima siromaštva kakvo je u Srbiji, mogu da pokriju samo uz pomoć tajkuna, mafije i ino-faktora, ili da se zadužuju, tako da, pre eventualnog ulaska u vlast, moraju da uskaču u daš-dam živo blato i egzistencijalno-političku neizdrž.

Osim što se takvim čisto protekcionističkim finansijskim nametima favorizuju partije na vlasti, njima se sprečava i pročišćavanje političke scene, ali i održavanje pogubnog politikantsko-kleptokratskog sistema, uz uterivanje silnog novca u zadnjice i onako masnih „kleptokratsko-javno-beležničkih guski“.

Finansijske obaveze akreditovanih političkih partija koje proističu iz overavanja podnetih izbornih lista nisu, definitivno, ni u kakvoj koleraciji sa demokratijom i onim što se naziva civilno društvo, a treba ih nametati samo onim predizbornim skupinama koje nemaju sadržaje koje su ispunile političke partije prilikom akreditacije.

Drugo, opozicioni predstavnici u toku započetih političkih razgovora treba da se založe da izborni cenzus ostane tri procenta od broja izašlih na izbore, te da ako na izbore ne izađe najmanje pedeset odsto registrovanih birača da se novi izbori imaju raspisati u roku od dve godine.

Treće, zbog velikog uticaja koji REM ima na pravilno funkcionisanje ukupne medijske scene u Srbiji, a time i na stanje medijskih sloboda i demokratske javnosti, kao i na perspektive svekolikog stanja u društvu i privredi, opozicionari bi trebalo da se snažno založe da se izvrše hitne izmene odgovarajućih zakonskih odredbi, tako da se polovina članova REM bira iz reda kandidata koje predlože partije koje vrše vlast, a polovina iz reda kandidata koje predlože opozicione stranke (i one koje imaju parlamentarni status, i one koje koje nemaju taj status).

A da predsedavajućeg REM, sa pravom glasa, predlaže nadležno telo EU.

Uz napomenu da sve političke stranke-predlagači moraju biti one koje poseduju akreditaciju nadležnog državnog organa.

Ovakav prilaz, pa makar i oročen na petogodišnji period, garantovano bi umirio domaću političku scenu, a pozitivno bi uticao na uvođenje kultivisanog dijaloga i na eliminisanje medijskih spletki i laži kao odomaćenih političkih alata, te bi pomogao da se sa srpskog terena protera rasprostranjeni nerazdvojni duh kome je narod dao ime „prdež politika“.