Bez priznanja nezavisnosti Kosova nema napretka Srbije

Međutim, stavovi Beograda i Prištine povodom razrešenja kosmetskog čvora su i dalje dijametralno suprotni: dok je za Prištinu najvažnije priznanje kosmetske nezavisnosti od strane Srbije, za Beograd je to apsolutno neprihvatljivo, bez obzira na Briselski sporazum iz 2013. godine. Naime, ovim sporazumom – koji je 19. aprila 2013. godine potpisao Ivica Dačić, tadašnji predsednik Vlade Srbije, zajedno sa Hašimom Tačijem, zatim, sa visokom predstavnicom EU (Ketrin Ešton) i zamenikom Generalnog sekretara NATO-a (Aleksandar Veršbou) – srpska strana je priznala faktičku nezavisnost Kosmeta, a Vlada Srbije je, već 22. aprila iste godine, dala saglasnost na pomenuti sporazum. Taj sporazum su prvi odbacili predstavnici kosmetskih Srba i SPC, pa su i predstavnici aktuelne vlasti promenili mišljenje i počeli stalno ponavljati, a i danas to čine, da Srbija nikad neće priznati nezavisnost Kosmeta!

Zbog stalnog odlaganja rešenja kosmetskog problema, većina građana Srbije danas ima negativan odnos i prema aktuelnoj vlasti i prema opoziciji, ali i odbojan odnos prema kosmetskim Srbima. Stavovi aktuelne vlasti i opozicije u vezi sa rešenjem kosmetskog pitanja se ne razlikuju, pa je neshvatljivo što Aleksandar Vučić, i po tom pitanju, svaljuje krivicu na opoziciju. A kada je reč o kosmetskim Srbima, razumljivo je što su oni okrenuti prema Beogradu, ali nije razumljivo zašto nisu okrenuti i prema Prištini, budući da žive van pravnih okvira Srbije. Ili je, pak, ta okrenutost prisutna i prema Beogradu i prema Prištini, pa „ko koliko da“! Takođe, nije razumljivo zašto smatraju da je život sa Albancima apsolutno nemoguć! Za neke je zaista nemoguć, ali za većinu nije, što potvrđuju brojni primeri poštovanja i velikog prijateljstva između Srba i Albanaca! Razloge za strah od zajedničkog života sa Albancima mogu da imaju samo oni koji su počinili zlodela, bez obzira na nacionalnu pripadnost. Izvesna odbojnost građana Srbije prema kosmetskim Srbima javlja se i zbog toga što im se daje privilegovani status u odnosu na građane Srbije. Istina je, međutim, da se to ne odnosi na većinu kosmetskih Srba, već na njihove političke predstavnike koji se navodno, čast izuzecima, bore za Kosmet i Srbiju! Oni bi voleli, kako kažu, da žive u matici Srbiji, ali ne i životnim standardom koji ima većina građana Srbije! NJihov privilegovani status se manifestuje i tako što, za razliku od zvaničnika lokalnih samouprava u Srbiji, metaforično rečeno, „nogom“ otvaraju vrata Vučićevog kabineta, tražeći pomoć od države Srbije. A ta pomoć je enormna: svakodnevno iz budžeta države Srbije za Kosmet ide 1,5 milion evra, s tim što se nikada precizno nije znalo čiji se džepovi najviše pune. Ono što se sigurno zna to je da ta pomoć Srbije nije došla do srpske sirotinje na Kosmetu!

Kada govorimo o rešenju kosmetskog pitanja, treba imati u vidu i neke istorijske činjenice koje imaju veliki savetodavni karakter i značaj. Naime, istorija potvrđuje večno pravilo da u svakom ratu postoji ratni pobednik i ratni gubitnik, koji prinudno gubi deo svoje teritorije. Tada se gubitnik prilagođava novim istorijskim okolnostima i uređuje svoje društvo i državu unutar suženih granica, obezbeđujući tako svoj dalji društveni napredak. Tako su, na primer, postupile i Austrija i Mađarska u Prvom svetskom ratu, kada su izgubile preko polovine svoje teritorije (Austrija je izgubila 60% teritorije, a Mađarska 75% teritorije i 65% stanovništva). Srbija se, pri raspadu bivše SFRJ, brzo prilagodila osamostaljenju Crne Gore, iako je izgubila izlaz na more, ali se još uvek nije prilagodila secesiji Kosmeta. U ratu sa NATO-om, Srbija je potpisala kapitulaciju 1999. godine u Kumanovu, izgubivši tako 12% teritorije i oko 1,5% stanovništva. Umesto da prihvati večno ratno pravilo i da se pomiri sa neizbežnom realnošću, Srbija se opredelila da traži nemogući kompromis sa Albancima! Sa takvim opredeljenjem za poslednjih 20 godina, koliko traje kosmetska kriza, Srbija nije ništa dobila, naprotiv, pretrpela je samo ogromne štete.

Po svemu sudeći, za rešenje kosmetskog pitanja alternativnih odgovora nema mnogo. Sve se svodi na nužnost poštovanja Briselskog sporazuma iz 2013. godine i potrebu priznanja kosmetske nezavisnosti, tako što bi se u nastavku dijaloga i konačnom sporazumu (kompromisu) precizno utvrdile međunarodne garancije i instrumenti za zaštinu kosmetskih Srba, njihovih ljudskih i građanskih prava, za zaštitu njihove imovine, kao i za zaštitu srpskih crkava i manastira. Priznanje nezavisnosti Kosmeta na toj osnovi, u sadašnjim istorijskim okolnostima, predstavlja bitan uslov daljeg napretka Srbije. Sve ostalo što bi se uzimalo kao razlog za odlaganje rešenja kosmetskog problema vodilo bi ne samo daljem osiromašenju građana Srbije i bogaćenju mafijaških grupa i pojedinaca, već i daljem zaoštravanju odnosa sa Albancima i moćnim zapadnim silama, uz stalnu opasnost od novih sukoba i ratova

Srbija je danas, svojom „strateškom orijentacijom“ ka članstvu u EU i osloncem na Istok, umesto na Zapad, zapala u velike teškoće koje nagoveštavaju nesigurnu i neizvesnu budućnost. Svojom neodlučnošću da sa Albancima postigne mogući kompromis, Srbija dozvoljava velikim svetskim silama da „preko srpskih leđa“ odmeravaju svoju moć! Ni danas, posle 20 godina, Srbija nije u mogućnosti da vrati Kosmet u svoje pravne okvire, isto onako kao što, u ratovima između 1991. i 1999. godine, nije imala moć da spreči njegovu secesiju. Zato je krajnje vreme da državno-političko rukovodstvo Srbije, u duhu pomenutih sugestija, uzimajući u obzir pozitivno istorijsko iskustvo, kao i aktuelnu konstelaciju međunarodnih i regionalnih odnosa, bez nepotrebnog odlaganja, preuzme punu odgovornost za rešavanje kosmetskog pitanja.

Autor je redovni profesor univerziteta