Beznađa generacijskih vakuuma

Pre tri decenije organizovao sam skup o generacijskoj periodizaciji novije srpske istorije i odštampao zbornik radova.

Mnogi problemi o pojasu, pasu, pokolenju, kolenu, naraštaju, sinonimima za ovu latinsku reč, bili su samo pokrenuti: trošenje, sukob, smena generacija, itd. Političke generacije koje su obeležile 19. i 20. vek nazvao sam po nosiocima i osnovnoj odlici naraštaja.

Navodim ih, izostavljajući godine: ustanička – vožd Karađorđeva, državotvorna – knez Miloševa, ustavobraniteljska – Garašaninova, omladinska – Ristićeva, stranačka – kralj Milanova, ujediniteljska – Pašićeva, rođačka – kralj Aleksandrova, bratoubilačka – ravnogorsko/partizanska, poslušnička – Brozova i beznadežna – Miloševićeva.

S desetom, beznadežnom generacijom, završilo se poslednje stoleće. U 21. vek stupila je jedanaesta generacija, ali ona se ne može nazvati petooktobarskom, jer tada nije izvršena nikakva značajnija promena. Njeni predvodnici nisu bili spremni za velika dela.

Nije jednostavno dati naziv generaciji i izabrati ličnost koja se izborila da bude na njenom čelu. Jedno od nametljivijih rešenja jeste: ovo je izgubljena generacija – Vučićeva.

Generacijski vakuum (pustoš, praznina) nastaje kada jedan naraštaj završava svoju misiju a da nije pripremio nadolazeći pojas da preuzme odgovornost za državu i društvo. Svoju nemoć, nesposobnost i nesnalažljivost najviše ispoljavaju državnici, političari i intelektualci, nedovoljno sposobni i nedovoljno hrabri da preuzmu ulogu vođe i organizatora nadošlih promena. Najveća pustoš nastaje posle pada apsolutističkih režima.

Mnogo takvih vakuuma imali smo tokom ovih jedanaest političkih generacija. Vakuumi se nisu osetili između ustaničkog i državotvornog, stranačkog i ujediniteljskog i, donekle, između ujediniteljskog i rođačkog pojasa.

U smenama svih ostalih naraštaja vakuum je osetan, kad više a kad manje pustošan. Najviše se osetio između državotvorne i ustavobraniteske generacije, ali ne usled nedostatka sposobnih državnika, već stranog uticaja, potom u većini smena, posebno rođačke i bratounilačke, bratoubilačke i poslušničke i, nadavsve, poslušničke i beznadežne. Veliki vakuum ostavila su dva događaja: knez Milošev pad s vlasti i Brozova smrt, a njima se može pridodati i petooktobarska smena. Razumljivo je što je nestanak jakih vođa ostavljao za sobom pustoš i stvarao vakuum, kao u slučajevima Miloša i Broza, ali je sasvim neshvatljivo da je Đinđićevo ubistvo ostavilo nimalo manju pustoš od prethodnih.

Njega nije imao ko da nasledi; onaj kome je nasleđe pripalo, pao je pre nego je išta uradio.

U tekstu objavljenom u NIN-u (1997) srpske političke generacije predstavio sam biblijski: od Karađorđa do Miloša, od Miloša do Garašanina, od Garašanina do Ristića, od Ristića do Milana, od Milana do Pašića, od Pašića do Aleksandra, od Aleksandra do Tita, od Tita do Miloševića i od Miloševića do Nebeskog carstva!

Tamo, u večno hvaljeno Nebesko carstvo pošli smo 1999. godine, ali na svu sreću nismo stigli, jer nismo uspeli da se odlepimo od ovozemaljskog. Da li smo od tada išta valjano uradili da se ukorenimo na čvrsto tlo Zemaljskog carstva? Rekao bih, ne. Mi i dalje lutamo, i ne tražimo rešenje, opšte, jedinstveno za celu naciju, već se i dalje gložemo, ujedamo i sramotimo.

A za velike nacionalne poduhvate, govorio je Vilhelm Rihter Srbima, davne 1839. godine, potrebno je da u teškim trenucima i bitnim pitanjima u narodu „vlada jedinstvenost“ umesto večito prokletih debata.

Srpske vakuume stvarale su smene vladara, dinastija, režima i strani uticaji. Ako izuzmemo poslednje, sve prethodno može se razumeti i nije samo naša boljka, ali poslednje, takođe karakteritično i za druge manje narode, ponekad je, gotovo, neshvatljivo.

Evo upečatljivih primera. „Seče knezova“ uvek su bolne jer obezglavljuju naciju. Prva „seča knezova“ s početka 19. veka digla je Srbe na Revoluciju, poslednja, 1944/5. godine obezglavila je srpski narod i od nje se nije povratio do danas.

Dva druga događaja, koja su podrazumevala nešto drugačiju „seču knezova“, ispravnije je reći pripremala i „seču knezova“ i „seču naroda“ bili su 25. i 27. mart 1941. godine. Reč je o dva sasvim suprotstavljena događaja, dva događaja koja su vodila jugoslovenske narode u dva pravca.

Od tih dana pa do danas Srbi se spore o njihovom značaju, a ja bih rekao o njihovom tragičnom značaju. Događaji hronološki pripadaju bratoubilačkoj generaciji. Prvi su hteli saradnju s Nemcima, drugi su hteli rat s Nemcima. Jedna generacija, rođačka, većinom je bila za prvu varijantu, druga, bratoubilačka, za drugu.

Dakle, bez jedinstva, raspolućeni, rekao bih, ni jedna ni druga generacija nije našla najbolje rešenje. O ta dva događaja, koja razdvaja samo jedan dan („vreme kratkog trajanja“) i dalje se prosuđuje, čak i kod istorika koji vrše ozbiljnije analize, a da ne govorim o običnom svetu, sa strašću, čak još uvek uzavrelom i dijametralno suprotnom.

Budući da su vladalačke promene bile najčešći uzrok istorijskim vakuumima kod Srba i Jugoslovena, ponajviše kada je padala apsolutistička vlast, podsetimo se na reči koje je Vuk Karadžić uputio knezu Milošu (1832): „Danas u Srbiji praviteljstva, u pravom smislu ove reči, nema nikakvoga, nego ste celo praviteljstvo Vi sami; kad ste Vi u Kragujevcu, i praviteljstvo je u Kragujevcu; kad ste Vi u Topčideru, i ono je u Topčideru; kad ste vi na putu, i ono je na putu; a da Vi sutra, sačuvaj Bože, umrete (koje jednom mora biti), umrlo bi i praviteljstvo, pa onda, ko bi bio jači, onaj i stariji.“

Na sreću, knez nije umro već je proteran, nažalost, stanje u zemlji, tada i danas, veoma je slično. Sintagma i „posle Tita Tito“ nije nikada bila primenjiva, ni pre njega ni posle njega. Lako je zamisliti vakum koji će posle Vučića nastati, budući da odavno u politici nismo imali nebrojenu svitu anonimusa izgubljenog naraštaja: Brnabić, Nedimović, Vulin, Krkobabić, Antić, Radulović, Šutanovac, Živković, i da više ne nabrajam. Sačuvaj nas, Bože!

Autor je istoričar