Bezvredan rudarski život

Tužilaštvo je zaključilo da „u radnjama bilo kog lica nisu ostvarena obeležja nekog od krivičnih dela koja se gone po službenoj dužnosti“. Dokazi na osnovu kojih je izvelo zaključak su izveštaj stručne komisije formirane od strane javnog preduzeća PEU Resavica, u čijem radu je učestvovala i republička inspektorka za rudarstvo Zorica Vukadinović, te nalaz, mišljenje i dopuna nalaza Komisije veštaka Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu, kao i izveštaj Zavoda za sudsku medicinu Niš o izvršenoj obdukciji leševa pokojnih rudara.

Posle takve presude ministarka rudarstva i energetike Zorana Mihajlović je lakonski ocenila da bi tužilaštvo, možda, moglo da pruži dodatna objašnjenja za svoju odluku, ali da je njeno ministarstvo preduzelo sve mere u okviru svoje nadležnosti, te pre svega privremeno zatvorilo rudnik.

Treba li uopšte podsećati i sud i ministarku i javnost da su rudari danima pre nesreće upozoravali nadređene da u oknu postoji povećana količina metana i nesvakidašnji miris „na pokvarena jaja“, te da je samo pitanje trenutka kada će se belaj dogoditi? I da se nadležni na to nisu preterano obazirali, već su rudare slali u neispitano okno, valjda smatrajući da je iskopavanje uglja jedan od prioriteta?

Ima li iko pravo da posle svega išta zameri oceni preživelih i porodicama poginulih da je odluka tužilaštva najobičnija „tuga, sramota i beda“? I da ruka ruku mije, vrana vrani oči ne vadi, a pravde nema?

Izvesno je da nakon ove nesreće svi iole normalni građani Srbije imaju opor ukus u ustima i čitav niz mučnih pitanja. Recimo, da li je ovde uopšte moguća odgovornost onih koji su bliski vlastima ukoliko nešto skrive? Koliko vredi ljudski život? Da li je on potpuno bezvredan ukoliko je „običan“? Problem je što se čini da su odgovori na njih krajnje laki.