Biće bolje kad to budemo hteli: Lični stav Vojislava Guzine

Da će prosečna inflacija u tom periodu biti maksimalno tri odsto, te da će BDP za to vreme porasti realno za 21,5 odsto a u tekućim cenama za 36,8 odsto, koliko će porasti i plate i penzije, pridržavajući se ekonomskog pravila da plate i penzije rastu u skladu sa rastom BDP-a.

To znači da će tada platama i penzijama realna kupovna moć biti veća nego sada za 21,5 odsto, za koliko će realno porasti i BDP.

Nažalost, to nismo mogli čuti, jer nam ekonomija nije na uzlaznoj putanji, naprotiv.

Za poslednjih jedanaest godina BDP je realno uvećan za 32,86 odsto ili 2,7 odsto godišnje, najviše u 2018. i 2019. godini, prosečno 4,4 odsto, u naredne dve godine prosečno 3,3 odsto i poslednje dve godine po 2,5 odsto godišnje. Sve to postignuto je uz veoma visok rast broja zaposlenih i visok nivo investicija, koji nije rezultirao odgovarajućim prirastom BDP-a a pogotovo promenom u načinu ostvarivanja BDP-a.

Zato je za naredni četverogodišnji period obećan rast plata i penzija, koji je moguć, ako je uopšte moguć, samo uz više nego trostruko veću inflaciju od one koju očekuje Narodna banka Srbije i, naravno, uz nepromenjeni kurs dinara u odnosu na evro, što ne ide jedno s drugim, osim kod nas.

Rezultat tolikog rasta inflacije značio bi, kao i zadnjih godina, stagnaciju ili neznatan rast kupovne moći plata i penzija i izostanak pozitivnog dejstva potrošnje na rast privredne aktivnosti.

Sledio bi, verovatno, i pad izvozne konkurentnosti zbog razlike u nivou inflacije.

U tom pogledu već imamo ozbiljno upozorenje po osnovu rasta robnog izvoza u 2023. godini od svega 3,7 odsto, čemu je delom doprinela i nedovoljna tražnja za našim izvozom od strane zemalja najznačajnih spoljnotrgovinskih partnera.

Sve to u kompletu može ishodovati nižim realnim rastom BDP-a od očekivanog i pored veoma ambicioznih investicionih planova, između ostalog, i po osnovu pripreme za Ekspo 2027.

Potreban nam je realan rast BDP-a od najmanje pet odsto godišnje uz umerenu inflaciju, i to bi nam morala biti glavna mera uspeha.

Toliki realni rast BDP značio bi stvarno smanjivanje zaostajanja u odnosu na razvijenije zemlje Evrope, a još važnije od toga, dokaz da je toliki rast posledica kvalitativnih promena u načinu ostvarivanja BDP-a, tj. većeg učešća skupljeg živog rada i veće uloge novih tehnoloških iskoraka u stvaranju BDP-a.

A nosioci tih promena moraju, prvenstveno, biti novi veliki poslovni sistemi sa većinskim učešćem domaćeg kapitala, u čijem stvaranju bi pozitivnu ulogu mogle odigrati strane direktne investicije.

Ti sistemi bi bili faktor veće zaposlenosti malih i srednjih preduzeća pa i pokretač osnivanja novih takvih preduzeća.

Na tim osnovama je jedino moguć održiv rast i razvoj ekonomije, a održiv rast je dokaz kvaliteta ekonomije i ohrabrenje potencijalnih investitora da ovde investiraju i rade.

Dakle, potrebna nam je nova industrijska i razvojna politika, u maksimalno mogućoj meri zasnovana na sopstvenim materijalnim, finansijskim i ljudskim resursima.

Sve to podrazumeva svest gde smo, šta nam sve nedostaje u ukupnom sistemu, obrazovanju, kadrovskoj politici, politici raspodele ostvarenog, a još više svest šta sve imamo ukorenjeno u našem društvu čega moramo da se oslobodimo da bi od Srbije stvorili bolje mesto za život od sadašnjeg, naravno po viđenju, pre svega, mladih ljudi.

Nije teško pogoditi da bi iz toga morale proizaći jake i vlasne institucije, sa jasnim pravilima napredovanja i odgovornosti, što je uslov za strogo poštovanje zakonom propisanih procedura odlučivanja.

Vidi li neko da postoji spremnost za takve promene?

Autor je ekonomista iz Beograda

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.