dobrivoje antonic.jpgPetak, 20.12.2024.
Rano ustajem i pregledam reakcije na moj tekst „Dragi studenti, ne računajte na nas“ objavljen u Danasu. Pun sam modrica, što od naših, što od njihovih. Ne računam botove, koji su našim parama plaćeni da pljunu svakog ko drugačije misli.
Čitam najidiotskiju izjavu ove godine „Dete je vlasništvo države“. Nekada su se nezreli dokazivali raznim glupostima. Danas vođenjem države. Elem, modar i zadovoljan, ako je moja generacija za promil pomerila razmišljanje o stvarnosti u kojoj živimo.
Moja srednja Medicinska škola u Novom Sadu je u bojkotu. U znak podrške odneo sam im dve gajbe jabuka. Pričao sam sa učenicima četvrte godine. To su prepametna deca, zrela da odmah uzmu u ruke svoju sudbinu i sudbinu društva.
Na raskrnicama u 11,52 saobraćaj je zaustavljen, odaje se počast stradalima u padu nastrešnice. Većina nas stoji ispred kola na kiši koja rominja.
Stigao sam na protest srednjoškolaca na Trgu slobode. „Nemojte nikome dozvoliti da vas promeni“, poručuje profesor istorije Ivan Pivnički. Moj najstariji unuk je gimnazijalac. Tri generacije stojimo na trgu, na kiši i nadamo se prolećnom suncu. Najbolji transparent je „Ne laži mi babu“. Đaci su nakon protesta krenuli prema kampusu, gde ih čekaju studenti, a ja kući. Ponosan sam na đake, studente, profesore, sve razumne ljude, na moje Novosađane i Novi Sad.
Subota 21. 12. 2024.
Sa Srđanom Kitićem, oficirom VS, rano stižem u Šajkaš, na salaš Konjičkog kluba „Filipus“, istoimene fondacije i udruženja „Vera, ljubav, nada“, čiji je osnivač moj prijatelj Miša Blizanac. Uz hor „Ison“, to su organizacije i aktivnosti namenjene osobama, posebno deci, sa posebnim potrebama, čiji je pokretač Miša, profesor, dirigent, pevač božanskog glasa, preduzetnik, proizvođač nove energije, a iznad svega humanista.
Očistili smo dvorište, dve štale, sa osam boksova za konje, magare i ponija, koji su u funkciji edukacije i lečenja dece.
Istovarili smo i uskladištili dve tone kukuruza, skinuli dve ogromne bale sena. Zbog pucanja veze Srđan je morao da skoči sa tri metra visine, povredio je petu. Završavamo rad posle četiri, osećam se fantastično, radio sam nešto konkretno i korisno. Ko pomogne Miši u njegovim humanim delima, može mirno i pred Boga i pred narod.
Tokom kasnog doručka, samo hleb, čaj i turšija, Miša i Srđan poste, čuje se poznat glas: „Mene ne interesuje danas, ni sutra, mene interesuje istorija“. Predsednik previđa da će istoriju pisati studenti i đaci koji danas blokiraju fakultete i škole. NJih ne interesuju pojedinci, već država i njene institucije. Odlučili su da ovde ostanu i bore se. Živimo u dve različite države, jedna koja odlazi, vladajuće kaste i druga, bolja, narodna, koja dolazi. Samo nam je prostor zajednički.
Stižem na promociju Ješićevog novog pokreta. Koliko mesta u sali toliko ljudi stoji, željnih promena. Mnogo znanih i onih koji čekaju gde da se udenu. Oseća se nova energija. Treba je rasporediti po Srbiji i svežim idejama dati joj pokretačku snagu da se umnožava.
Nedelja 22.12.2024.
Sa mojim drugom Đorđem Vojnovićem rano krećem na Frušku goru, svake nedelje pešačimo između deset i petnaest kilometara. Od Paragova do Planinarskog doma „Železničar“ na Popovici koračamo po opalom lišću u stotinu nijansi kasne jeseni. Pričamo o mladalačkim danima u izviđačima i planinarima. U domu je pauza za pravi sremački doručak: slanina sapunjara, vešalica, mlad sir, kajmak, ajvar, mekike, turšija, Đoletova pita sa gljivama, pa bundevara. Nema švargle!? Pre toga po dve loze, a posle po čašu crvenog vina iz Ledinaca. Sve planinarske domove na Fruškoj gori, sem ovog, oteli su „uspešni“ preduzetnici, koji su ih pretvorili u restorane. U njih planinari i ljubitelji prirode nemaju pristup. Nastavljamo preko Orlovog bojišta, do Glavice i nazad do Paragova.
Predsednik otvara autoput za koji je dao velike pare. Dobro je da se grade i otvaraju autoputevi. Da li moraju toliko da koštaju? Da li siromašna država treba da ima paralelno autoputeve na razmaku od pedeset kilometara? Ili onaj što daje naše pare želi da se posle njega u Srbiji ne otvori ni jedan autoput. Zbog podizanja spomenika za života, bićemo toliko zaduženi, da se godinama posle njega neće ništa graditi i otvarati.
Na Slaviji u Beogradu u 16,30 veličanstvena slika. Petnaest minuta tišine odjekuje Srbijom. Sto hiljada Beograđana i pridošlica odaje počast stradalima u Novom Sadu. BG i NS nikad nisu bili bliži. Ne uzimaju jedan drugom, već dele sve što imaju. Odata je pošta i stradalom detetu u Zagrebu. Visok stepen preko potrebne solidarnosti.
Ponedeljak 23.12.2024.
Rano kupujem Danas da čitam i Dnevnik, pregledam čitulje, pijem kafu.
Većina opozicionih pokreta od infrastrukture ima mobilni telefon i tviter nalog. Ništa nećemo dobiti premeštanjem već opredeljenih birača iz jednog pokreta u drugi. Treba ih sabirati i širiti energiju. Režim održava milion glasova penzionera.
Dok penzioneri ne izađu iz zablude nema promene na izborima. Njih niko ne pominje. Tek kad energija studenta dopre do svesti penzionera, desiće se promene. Ujedinjuju se DS i Zajedno, bravo!
Završavam novu knjigu aforizama „Ravnicom uzbrdo“. Pojaviće se početkom naredne godine.
Kolega Slobodan Krneta i ja sabiramo rezultate olimpijskih časove koje smo organizovali ove godine. Imponzantno, na njima je učestvovalo preko 1500 dece, učenika, studenata i mladih sportista.
Utorak, 24.12.2024.
Porukom čestitam katoličke Božićne praznike školskim drugaricama i drugovima i prijateljima u Petrovaradinu, Temerinu, Kisaču, Lugu, Subotici, Novom Sadu… Božićne poruke, koje i ja dobijam 7. januara, razmenjujemo više od 55 godina.
Počeo je raspust. Moji unuci Luka, Mihajlo i Andrija su odlični đaci. Andrija skroz odličan. Deda zna svoje obaveze. Dedina princeza Mia ostala bez zuba, na jesen polazi u školu. Ona će biti najbolja. Na raspustu ćemo se družiti na snežnoj Fruškoj gori. Dobiće porodično vaspitanje i solidno obrazovanje, a nadam se da će živeti u boljem društvu.
Sreda, 25.12.2024.
Sve je više onih koji nezadovoljstvo iskazuju na ulici, od đaka i studenata, do prosvetara i poljoprivrednika. Ne mogu da dođu na red na televiziji da kažu šta imaju. Mladi su u blokadi, da bi odblokirali državu. Studenti su zapalili kukolj.
Patriotizam nije više najisplativije zanimanje. Poltronstvo se bolje kotira. Tokom godine održava se festival poltronstva, učestvuju od ministara do pevaljki. Ako zadovolje, ostaju u vladi ili za naše pare nastupaju na trgovima za novu godinu.
Prosvetari odbili nenadležnog. Bravo! Mala tužiteljka nije smela pred studente. Režim u rinfuzi.
Četvrtak, 26.12.2024.
Nastavljaju se blokade fakulteta i škola. Studenti i đaci znaju šta hoće, precizni su, jasni, nepotkupljivi, smeli i odlučni. Vlast ne zna kako da im se suprotstavi, mogli bi da ih „polome“ i „razbacaju sve“. Režim ne interesuju mladi i obrazovani, nisu njihova ciljna grupa, ne glasaju za njih. Oni se plaše da roditelji, bake i deke ne podrže svoju decu, a onda bi stvarno izgubili svoje glasače. Za vlast je bilo važno da mlade drže pod kontrolom, da ne talasaju. A studenti i đaci su, nenadano, uskočili u sedmi, najjači talas. Poruka za roditelje, bake i deke, ne plašite se, podržite svoju decu i unuke, njihovu budućnost. Mi ih volimo najviše na svetu i sve bi dali za njih. Ako ih ne podržite, ni Bog ni potomci vam neće oprostiti.
Dragi studenti, sve više vam se pridružuju i oni iz pedeset i neke. Niste džabe krečili. Biće ovo srećna zemlja, samo da se oslobodimo usrećitelja. Izaberite sami sreću u 2025. godini. Svim srcem želim da vam se ostvari.
Autor je profesor u penziji iz Novog Sada, član Društva književnika Vojvodine
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
