Biće skoro propast sveta

To što su odbrali da se ustreme upravo na vrhunce ove, ljudske civilizacije govori o dve stvari. Spoznaji da ta civilizacija ni do kakvog vrhunca zapravo nije stigla – o čemu između ostalog svedoči i novi ratni sukob na tlu Evrope sa potencijalom da dosegne svetske razmere. I, dva, o ideji da će na taj način skrenuti pažnju na ono za šta se bore (a za šta je poslednji trenutak da im se priključi i ostatak čovečanstva ili ga, kako rekosmo, neće ni biti) i uzburkati učmale duhove – što se i dogodilo.

Teško je odupreti se utisku da sve liči na revoluciju na početku ovog, 21. veka, kakve su bile i one početkom prethodnog. Početak tog veka, naročito sa iskustvom Prvog, a ubrzo zatim i Drugog svetskog rata, doneo je sa sobom avangardne pokrete u umetnosti čiji je kredo bio da sve staro treba srušiti i na ruševinama graditi novo.

Istina, današnji mladi aktivisti nisu umetnici, oni ne žele da uništavaju staru da bi stvorili novu umetnost, već napadaju ono što je viđeno kao najviša vrednost starog sveta da bi uspostavili svoj, možda ne lepši, ali bolji svet.

Najzad, čitave civilizacije na ovoj, uveliko prenaseljenoj planeti, već su nestajale, a sa njima i njihovi najviši dometi – helenska na primer, skupa sa spaljenom Aleksandrijskom bibliotekom.

I koliko god klimatski aktivisti ličili na nove varvare, oni se bore za opstanak onoga što nam je svima – svim dosadašnjim civilizacijama i ljudskoj vrsti, zajedničko – za jedino nama poznato mesto u Univerzumu na kome je ljudski život uopšte moguć.

Njih radi, ljudskog roda radi, nadamo se da će u toj borbi uspeti. Taj novi svet, nužnošću prirode, ako ni zbog čega drugog, neće, doduše, biti naš. A naš? Što rekao pesnik – „nek propadne, nije šteta“.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.