Biciklom na Lisabon sa Beogradom u mislima 1foto EPA-EFE/MARIO CRUZ

Beograd i Lisabon udaljeni su nekih 3000 kilometara, naizgled potpuno različiti gradovi imaju barem jedan narativ koji ih spaja.

Kao i u Beogradu tako i u Lisabonu često se čuje da ovaj grad nije zgodan za bicikliranje zbog svojih brda na kojima je Lisabon smešten i da je pogodno voziti samo pored okeana.

Znatiželja je odvela mene i moju biciklu na put ka Lisabonu.

Usput sam skuplje platio avionsku kartu za biciklu nego za sebe, ali to je već za neku drugu priču. Pomisao da ću tokom noći morati da bicikliram od aerodroma do smeštaja već je budila jezu u meni, jer znam koliko je Beogradski aerodrom nedostupan.

Lisabonski je dosta drugačiji – već na ulazu je veliki parking za bicikle, a od aerodroma do centra grada pruža se osvetljena biciklistička staza, tako da je ponoćna vožnja kroz grad predstavljala uživanje.

Osim po famoznim brdima Lisabon i Beograd su relativno slični i po broju stanovnika uže ali i šire gradske regije.

Uz to Lisabon kao ni Beograd nije bogati grad zapadne Evrope pa da kažemo to je samo tamo moguće jer ima dovoljno sredstava.

Takođe u Lisabonu se isto bici aktivisti ali i građani žale da nema dovoljno infrastrukture, da vozači nisu naviknuti na bicikliste i sve redom što možete čuti u Beogradu.

Možda je ugodna ponoćna vožnja bila samo opsena, pa odlučujem da se tokom dana oprobam kao biciklista u saobraćajnoj gužvi Lisabona.

Prvo što primećujem je da gugl mape daju i biciklističku rutu kada otkucate destinaciju i da te rute skoro uvek prate biciklističke staze.

Dok se spuštam dugačkim bulevarom koji podseća na naš Bulevar kralja Aleksandra vozim se biciklističkom stazom koja ide po sredini ulice neposredno uz drvored, ograđena je i daje vam osećaj da ste ravnopravni učesnik u saobraćaju, a ne neželjeni gost stisnut uz desnu ivicu kolovoza.

Skrećem iz velikog bulevara i ulazim u manju uličicu koja takođe ima biciklističku stazu koja je stubićima odvojena od automobilske trake. Onda skrećem u još manju uličicu, nema staze i dok zbunjeno razmišljam šta da radim na asfaltu vidim da je ovo ulica u kojoj biciklisti imaju prioritet i da su tu automobili sekundarni i ograničeni brzinom od 20 na sat.

Opet izlazim na jednu veću ulicu koja me neodoljivo podseća na Bulevar despota Stefana, isto tako ima žute linije za javni saobraćaj, samo što su ovde te žute linije i za bicikliste, dok vas u Beogradu guraju da vozite u sendviču između autobusa i automobila.

Vozači autobusa me sa razumevanjem i bez nervoze polako pretiču dok skrećem u novu ulicu.

Ovo je nešto novo za mene, ulica od tri trake sada je pretvorena u ulicu gde je jedna traka za automobile, srednja traka služi za parking, a skroz desna traka je velika biciklistička staza.

Ovakva ulica daje vam osećaj zaštićenosti, i nema parkiranja i zaustavljanja na biciklističkoj stazi kao što je to redovna pojava u Bulevaru oslobođenja ili na Autokomandi.

Uske ulice starog dela Lisabona nemaju dovoljno prostora za biciklističke staze, ali je u većini tih jednosmernih ulica za automobile dozvoljeno biciklima da idu u oba smera.

Dok zbunjeno vijugam i gledam gde da skrenem vozači me strpljivo propuštaju, nijedna sirena, zamišljam kako bi na Dorćolu funkcionisalo tako nešto.

Za kraj vožnje se spuštam do okeana. I tu se pruža barem desetak kilometara neprekidne staze, koja vijuga i zaobilazi neke objekte, ali nije odsečena kao što se staza pored Dunava završava malo posle Sportskog centra 25. maj, niti vas gura kroz pešake kao što je slučaj u Beogradu na vodi.

Nisu staze u Lisabonu ništa posebno, štaviše za par dana vožnje pocepala mi se guma više puta nego za godinu dana u Beogradu, ali nisu ni improvizovane tako što se docrtavaju na trotoar kako se to u Beogradu radi, svuda gde se postavljaju staze postavlju se nauštrb automobilskih traka, a ne pešaka. Ivičnjaci su gotovo svuda spušteni što pogoduje biciklistima, ali i roditeljima sa kolicima ili invalidima.

Uveče dok sedim sa drugaricom koja živi i svakodnevno vozi bicikl u Lisabonu i koja mi priča sve mane grada, meni deluje kao šala. Isto tako njoj deluju ljudi iz Brisela, Beča ili Berlina kada se žale na biciklističke probleme.

Povratak u Beograd vraća me u realnost i primoran sam da zovem nekoga da me odveze sa aerodroma.

Ulice opet deluju nebezbedno, vazduh je zagađen, vozači mi bez razloga trube, a unapređenja infrastrukture nema ni na vidiku, štaviše ovde se biciklističke staze pretvaraju u nove trake za automobile.

Autor je osnivač Centra za zelene politike

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari