Bila jednom jedna reka

Najpre kao izvori hrane, pa zatim kao počeci komunikacija jednostavnim plovilima, danas su njihovi vodotokovi dobili mnogostruke urbane, pa i ruralne primene. Nažalost, poslednjih godina njihova sve izraženija zagađenost donosi zabrinutost planetarnih razmera. Beograd, izdašno obdaren dvema velikim rekama, našao se u alarmantnom prizivu za koliki-toliki spas svog (čak i u evropskim razmerama) jedinstvenog prirodnog blaga.

Svetski priznat kao jedan od najznačajnijih prostornih planera Finac Juhani Palasma prilikom svoje pre šest godina posete Beogradu, impresioniran njegovim topografskim položajem, posebno se osvrnuo na naše dve dragocene reke uz primedbu da im se ne poklanja nužna pažnja. Uz to je dodao: „Pustite da reke budu reke. Gledajući siluetu Beograda rekao bih da se odmah obustavi svaki projekat koji podrazumeva visoke građevine uz reku.“

A šta smo mi radili i šta i dalje radimo?! Šetajući ovih dana sa inostranim gostom Savskim kejom kod Blokova 45 i 44, on me je sa čuđenjem upitao: „Dobro, ovo je kej a gde je tu reka?!“, jer pred nama duž same obale prostirao se kontinuirani niz tzv. splavova šarolikih, često skarednih, pa i karikaturalnih formi oko kojih su se videli zabareni delovi vode jedva vidljivi od nakupljenog svakovrsnog smeća. Često ponavljana obećanja da će ovaj, u mnogome nakaradni, niz razvučen sve do ušća dovesti u prikladan regulativan okvir ostao je zasad bez ikakvog rezultata. Pored ovog nasilja nad Savom njen tok je već odavno, a svakim danom sve više, prezasićen kanalizacioni kolektor.

I dok Savu sa jedne strane okupiraju splavovi a sa druge strane raste (sporo, ali teško zaustavljivo) njeno uklještavanje visokim betonskim gromadama Beograda na vodi, ovih dana nad njom se nadvija druga pretnja – žičara sa gondolama. Tako će njen zagađeni, ali ipak moćni tok nizom vazdušnih kočija biti stavljen u podređen vizuelni položaj, a sličnu sudbinu snaći će i viševekovna jedinstvena veduta Beogradske tvrđave.

Već duže vremena stručna javnost je upozoravala na štetnost nameravane gradnje žičare, ali gradska vlast je to ignorisala sa visine nedodirljivog i sveznajućeg gospodara.

I, pogledajte sada – posečena dragocena stabla i ranjena Kalemegdanska padina, a od vlasti slavljene gondole, prevoziće svakosatno 3000(?!) putnika pružajući im vidik ništa širi od onog sa Kalemegdanske terase ili Brankovog mosta uz dodatni bliži pogled na splavovsko haotično šarenilo. I dok u svetu gondole savlađuju visine i duboke provalije pružajući panoramski doživljaj čovečjem koraku teško dostupnih predele, „naše“ gondole posle niskog preleta nad rekom provlače se kroz parkovske krošnje i spuštaju nedaleko od Tržnog centra Ušće, koji eto postaje važna turistička atrakcija. A dalje?

O nepopravljivim posledicama koje ova žičara donosi Beogradskoj tvrđavi i Kalemegdanu kao neprocenjivoj istorijsko-kulturnoj dragocenosti evropskog značaja bilo je u javnosti i medijima toliko reči da nema smisla ovde ih ponavljati.

Izjavu gradonačelnika dr Radojičića da je Žičara dobila uverljivu stručnu podršku stavljam pod ozbiljnu sumnju, a uzimam sebi slobodu da tvrdim da se bar 90 procenata arhitekata bezrezervno protivi njenoj realizaciji.

Autor je član Akademije arhitekture Srbije