Bilans SNS termidora

Brojke su neumoljive i svi izborni rezultati potvrđuju ovu tezu.

Najveći broj statističkih Srba (onih upisanih u birački spisak) odbija da učestvuje u izbornom procesu što zbog objektivnih razloga (odlazak iz zemlje ili odlazak u zemlju), što zbog subjektivnog prezira prema svemu što se nudi na političkom tržištu.

Resto se deli na glasačke brokere i entuzijaste.

Brokeri strpljivo prate kretanje akcija na izbornom tržištu i trljajući dlanove čekaju izbore kako bi unovčili svoj građanski kapital.

Entuzijasti su već odavno zakopani u partijske rovove i kada se umore od puškaranja po protivnicima, pokušavaju da svojim paunskim bojama i slavujskom melodijom pridobiju još nekog za svoju stvar.

Aleksandar Vučić više ne može da pobedi na pravim, demokratskim i poštenim izborima.

Njegov jedini cilj je da ih organizuje pod uslovima pod kojima ne postoji šansa da izbore izgubi. Zato je neophodno preventivno sprečiti pojavu bilo kakve konkurencije koja bi ozbiljno mogla da ga ugrozi, bilo u formi popularnog pojedinca ili dobro ustrojene partijske organizacije.

Kada je o pojedincima reč, posle desetogodišnje vlasti SNS-a možemo svesti tragični bilans naprednjačkog termidora.

Ako su spomenici radikalske ideologije devedesetih postale masovne grobnice nesrpskog stanovništva širom bivše Jugoslavije, Vučićeva vladavina iza sebe ostavlja političko groblje onih protivnika koji su kao rani hrišćani u vreme paganskih diktatora pronosili ideju slobode i spasenja.

Sudbina Tomislava Nikolića je merna jedinica Vučićeve nemilosrdnosti.

Čovek koji je preuzeo hazard da na sebe navuče Šešeljev gnev iz Haga, da napusti do tada najveći stranku u Srbiji i u borbu za pravdu krene sa ukradenim mandatima, da po treći put kao večiti gubitnik izađe na megdan do tada nepobedivom Tadiću, da se posle sudbonosne pobede dobrovoljno povuče u Beli dvor, kao u dvorac od bjelokosti i u njemu izigrava englesku kraljicu, autističnu na pravno-politički teror koji se nekontrolisano sprovodi, i da na kraju prepusti Vučiću „odraslo dete“ koje će pod njegovim egidom od političke scene napraviti vašar, od zemlje zatvor, a od države kartel.

Kada njemu nije dozvolio da se kandiduje za drugi mandat, koji je po svim parametrima političke logike zaslužio, zar iko može da pomisli da bi pet godina kasnije dozvolio da ga bilo ko od dosovskih arhineprijatelja pobedi?

Žuti vladika Grigorije na vreme je obeležen kao ninfomanski farisej koji je po Hercegovini jednako sejao vanbračnu decu kao i nelegalno sagrađene objekte.

Dejan Bodiroga, u režimskim tabloidima poznat kao drumski razbojnik ili pobesneli Niki Lauda, verovatno pod uticajem psihotropnih isparenja tamjana, voska i benzina decenijama divlja po prometnim ulicama prestonice, ali su žrtve tog ludovanja odlučile da progovore tek kada su se pojavile stidljive indicije da bi beli Medžik mogao da bude kredibilni oponent Vučiću.

Niko više ne lamentira nad zlohodnom sudbinom Predraga Gojkovića, jer njegov potencijalni ubica i bivši ombudsman danas je politički pokojnik za koga je vlast tvrdila da su mu ruke uprljane barutom, a savest potisnutom krivicom.

Neverovatnim obrtom Saša Janković je medicinsko-diplomatskim spinom ekspresno oprao svoje ruke i pred sudom i pred vladarom, ali čistoća savesti ostaje upitna s obzirom na to kako ga od tada percipira opoziciona javnost.

Za sada poslednji na spisku za odstrel upisan je Zdravko Ponoš. Možda je general želeo da krene stopama kolege Ajzenhauera ili je potajno uveren da Srbi vole čvrstu, vojničku ruku.

Novim spletom događaja svojom ili tuđom voljom prerano je izleteo iz rova i postao laka meta za uvek spremne Vučićeve snajperiste.

Pored jakog kandidata opoziciji je neophodno zajedništvo, a trenutno umesto jedinstva u opoziciji vlada rastrojenost i međusobni ostrakizam.

Taktika jedinstvenosti, poslednja šansa da opozicija napravi značajan rezultat na nastupajućim izborima, podrazumeva zajedničku akciju i koordinaciju poteza.

Iza tih poteza mora stajati program koji ne sme biti u suprotnosti sa realnošću, ali on mora biti mapa puta do cilja koji je ostvariv, održiv i koji inspiriše.

Sen-Simon je tvrdio da ljudi moraju biti oduševljeni da bi postigli velike ciljeve.

Srbija kao normalna, uređena i pravedna država potajna je želja svih nas. Većina statističkih Srba priželjkuje staloženog lidera koji čvrstinom svojih uverenja garantuje da će zemlju uvesti u mirne vode budućnosti.

Normalnost, toga smo se uželeli. Deset godina Vučićeve vladavine pamtićemo kao patološku vezu sa džanki-prostitutkom koja nas je lažima bacala u nebesa, a porazima u blato.

Taj emotivni rolerkoster na kraju slomi i kičmu i srce.

Sve pogrešne veze su burne i bolne, a takvi su i raskidi. Međutim, te veze su poput bolesti zavisnosti-neophodno je promeniti loše društvo, imati čvrstu volju za preokretom i nesebičnu pomoć dobronamernih prijatelja.

Možda je smeh jedna vrsta pomoćne terapije? U domenu kalkulacija za predsedničku kandidaturu su popularni Ivan Ivanović i Mićko Ljubičić.

Kada se spominje ukrajinski scenario, ne misli se samo na majdansko krvoproliće usred Pionirskog parka, već i na mogućnost da Srbija dobije svog Zelenskog.

Smeh zbližava ljude, čini ih jednakima, nevolju čini podnošljivijom, kroz smeh čovek bolje razume drugoga (Krleža).

Ako se neko od pomenutog dvojca prihvati istorijske uloge, naša je obaveza da sve relevantne opozicione stranke više ne budu zatvoreni diskusioni klubovi, već udarne borbene jedinice. Tada nećemo imati pravo na jalove deklamacije i frazeološke doskočice na koje je Vučić odavno imun.

Te sudbonosne nedelje moramo na birališta izvesti dva miliona inspirisanih Srba naoružanih samo smeškom koji dok zvona zvone znaju gde pripadaju.

Smeh na laži i pretnje, smeh na nasilje i propagandu. Smeh na koji oni nemaju odgovor, osim svojih suza.