foto BETAPHOTO/AMIR HAMZAGIĆAktuelna vlast, bulumenta njenih podržavalaca besomučnom propagandom svesno minimiziraju opasnosti od eksploatacije litijuma i bora i zagovaraju neograničen industrijski razvoj, reindustrijalizaciju Srbije po svaku cenu.
Istovremeno se obećava uvođenje vrhunskih tehnologija, najstroža moguća kontrola, poštovanje visokih ekoloških standarda i slično.
Čak se za garanta ekološke bezbednosti pozivaju Nemačka, EU, dok se predsednik Vučić sam preporučio, čitaj nametnuo.
Ništa novo. Pre gotovo tri decenije je i Pančevo bilo pod jednim od više naleta predstavnika pokrajinske i republičke vlasti, nekih lokalnih političara, industrijalaca, ekonomista i inženjera koji su planirali svakojake projekte.
Pojedini današnji poduhvati u Srbiji neodoljivo podsećaju na te nekadašnje pančevačke projekte.
Bilo je ozbiljnih planova da se Pančevo spusti na reku (Tamiš) i to na njenu drugu, još neosvojenu obalu i tamo podigne naselje za 40.000 ljudi (to bi današnjim rečnikom bilo „Pančevo na vodi“), iako je tamo bio deo pančevačkog izvorišta i tzv. fabrika vode, šuma i staništa brojnih divljih vrsta.
Posle brojnih polemika to im nije uspelo. Onda je ova interesno povezana grupa zahtevala dalje širenje naftno-petrohemijskog kompleksa u gradu (tzv. južna industrijska zona Pančeva) i zidanje novih postrojenja.
U lokalnoj skupštini smo nas dvojica iz Zelene stranke i jedan odbornik DZVM iz našeg naselja Vojlovica (najbližeg hemijskoj industrijskoj zoni) glasno predložili svim tim nepopravljivim optimistima da paralelno sa podizanjem novih pogona počne u sklopu naselja najbližih industrijskoj zoni (Vojlovica i Topola), gradnja luksuznih kuća ili višespratnice gde bi se preselili svi zagovornici širenja industrije u gradu. Sledilo je negodovanje, kiseli osmesi, ali niko nije rekao da je spreman za selidbu, niti barem pokušao da blefira.
Na sreću, tada ni od postrojenja ni od luksuznih kuća pored nije bilo ništa.
U tom svetlu bih zapitao svog bivšeg sugrađanina i kolegu sa fakulteta, prof. dr Vladimira Vuletića, jednog od mnogih pobornika ubrzane reindustrijalizacije Srbije i kritičara ekoloških protesta zašto se preselio iz industrijskog Pančeva i da li je spreman u njega da se vrati?
Preporučio bih mu, isto kao i „industrijskim“ pregaocima od pre nekoliko decenija, da dođe da živi u nekom od naselja najbližih naftno-petrohemijskom kompleksu i neposredno uživa blagodeti industrijskog buma.
Nek ne brine: moji sugrađani i ja ćemo mu naći po povoljnoj ceni kuću ili parcelu za gradnju sa velikom okućnicom. Saobraćajna veza sa Beogradom je dobra (drum autoputskog profila od Vojlovice do Pančevačkog mosta).
Ako profesor Vuletić voli kao nekad, dok je bio student, da (auto)stopira može svakog dana da se vozi nekom od više stotina auto-cisterni i teških kamiona koji dnevno dolaze i odlaze iz industrijske zone.
A njegovi budući susedi u Vojlovici i Topoli će mu nedeljom, u časovima dokolice, uz miomirise i buku iz obližnjih naftnih i petrohemijskih pogona, vrlo rado evocirati sećanja na proleće 1999. i rat uživo. („Sediš tako na klupici sa komšijama ispred kuće i pred tvojim očima, na 200 m udaljenosti, krstareća raketa razara rezervoar sa opasnim, kancerogenim materijama.“).
Onda će moći profesor Vuletić iz prve ruke da prenosi stručnoj i široj javnosti iskustva njemu drage (re)industrijalizacije.
Gornji redovi ne znače da smo mi bili a priori protivnici industrijskog razvoja i da se opiremo svemu novom.
Odavno je nastupilo doba kada nije dovoljno samo da građani protestuju protiv nečega, a ne znaju za šta su, ili odabir ciljeva prepuštaju drugima, moćnijim ljudima i grupama.
Alternativa kopanju jadarita u zapadnoj Srbiji tek delimično može biti poljoprivreda i razvoj prehrambene industrije.
Pokušao sam javno da predložim proleća prošle godine, ali to niko nije hteo da objavi, da bilo bolje tamo oko Loznice sagraditi u saradnji sa Amerikancima npr. fabriku micelijuma, jer su oni, uz Kineze, vodeći u svetu u toj oblasti.
Micelijum bi služio ne samo kao osnov za uzgoj konzumnih pečuraka, nego i kao sirovina za proizvodnju velikog broja vrlo različitih artikala. Sve za takvo postrojenje ili postrojenja zapadna Srbija ima i neće se mučiti sa zagađivanjem i otpadom.
Više o tome sam pisao u neželjenom, neobjavljenom članku.
Autor je diplomirani sociolog, specijalista eko menadžmenta, master ekološke politike
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
