Bilo je i komunizma, za neke

„Drag mi je Marks, ali mi je marksizam jos draži.“
Ezra, XIV, 7.

Čitajuci dopis gospodina Đerića (Danas, 6. avgusta) povodom moga komentara polemike inicirane od strane dr Stokića, u nedoumici sam da li da odgovaram ili prosto da zamolim autrora da ponovo pročita moj tekst. Tamo već u uvodnoj rečenici razdvojio sam Marksa od marksista. Istini za volju, da nije redakcija izostavila moj „moto“, možda bi čitava polemika bila izlišna. (Nadam se da se to ovom prilikom neće desiti?)
Nema sumnje da je „Kapital“ naučno delo, zasnovano na empirijskim činjenicama. I Ptolomejev „Almagest“ bio je delo naučnika, zasnovano na empiriji tog vremena. Istina, Aristarh je pola milenijuma pre njega tvrdio da se Zemlja okreće oko Sunca, takođe zasnovano na empiriji. Ptolomejisti, uključujući i dobru hrišćansku crkvu, mislili su da je Ptolomej bio (večno) u pravu (pogotovo što se njegov sistem lepo slagao sa starozavetnom mitologijom), a heliocentrizam je čekao Kopernika da bude prihvaćen.
Za to što su neke neverne Tome bile zbog toga malo potpaljene, poput izvesnog Đordana Bruna, nije kriv Klaudije Ptolomej, već „ptolomejisti“.
Predlažem gospodinu Đeriću da poseti naš Seminar, gde se razmatraju teme kao što je razlika između naučne (promenjive) i večne (metafizičke) istine. Kao i razlika između naučne (racionalne) metodologije i religioznih (s bogovima ili bez njih) sistema. Marks je napravio (naučnu) analizu kapitalističkog društva svoga vremena, na svojem kontinentu. Zatim je napravio model razvoja društva uopšte, dakle sistema koji se menja u vremenu. Kakva je vrednost njegove analize iz 19. veka sa današnjim društvom, kapitalističkim ili ne, to je predmet savremenih analiza. Korišćenje Marksovih rezultata u analizi savremenog društva, dakle, protivureči marksizmu kao takvom.
Marks je bio dobar teoretičar, ali mu ni praksa nije bila strana. Dok je sedeo u Engleskoj i pisao „Kapital“, hiljade radnika crnčilo je u fabrikama oca Fridriha Engelsa, praveći mu kapital (ne onaj Marksov, nego jedan drugi, opipljivi), pa je Fridrih deo toga davao Karlu, itd. I ne samo to. Engels piše za američku štampu vatrene članke u korist radničke klase, potpisujući Karla, a ovaj prima honorar. Itd, sve marksistički.
Kao što sam napomenuo, svako društvo u svakoj fazi postojanja ima primese svakog Marksovog društvenog sistema. Kada naslednik velikog Lenjina, veliki Džugašvili, osniva kolhoze i sovhoze, on uvodi ponovo kmetski (feudalni) sistem, koji je car Nikolaj ukinuo 60-ih godina 19. veka. (Kolhoznici nemaju lične karte i ne mogu se slobodno kretati po svojoj državi, baš kao što su mužici bili prikovani za boljarski posed). Ali to nije sve.
Čuveni Solženjicinov Gulag nije bio ništa drugo, do sistem robovskog eksploatisanja „širokih sovjetskih masa“. Dok su se sovjetski građani čudili zašto se ide u Sibir zbog beznačajnih prekršaja, Staljn koristi besplatnu radnu snagu da realizuje staru floskulu Petra Velikog „Sibir tože ruskaja zemlja!“ Po izlasku iz Gulaga, kažnjenici moraju ostati još izvestan broj godina u Sibiru, pa makar posle toga ostali tamo stalno. Što se, po pravilu, i dešavalo. Sibir (i mnogo toga drugog u SSSR) izgradili su robovi (pri čemu doprinos nemačkih zarobljenika-robova ne treba zanemariti).
No, nije bilo sve tako crno, gospodine Đeriću. Bilo je tu i komunizma. Naravno, ne za sve! Partijska kasta (ne klasa!) imala je svoja obdaništa, svoje biblioteke, svoja letovališta, svoje kvartove, svoje dače, itd, itd. Dakle, sovjetski građani uživali su plodove plodonosnog marksizma (preko svojih predstavnika, razume se).
O „jugoslovenskom marksizmu“, odnosno Titovom komunizmu, možda drugom prilikom (ako mi bude pružena).
P.S.: Nisam čitao „Kapital“. Bio sam počeo, ali mi je bilo dosadno.
Uzgred, oni koji su čitali originalnu verziju kažu da su neki delovi izostavljeni u kasnijim izdanjima.