„Bilo je slučajeva da se ide iz jedne u drugu zemlju, na ambasadorsku funkciju, ali ne i treći put uzastopno“: Lični stav Senke D. Pavlović

Budući da se na listi opozvanih diplomatskih predstavnika našao i donedavni ambasador Srbije u Crnoj Gori, u beogradskoj čaršiji se moglo načuti da je priča o povratku diplomata, zaboravljenih na svojim dužnostima, krenula posle posete predsednika Crne Gore Beogradu, kada je dogovoreno da će u što kraćem roku biti rešena tehnička pitanja oko imenovanja ambasadora u obe države.

Zvanično obrazloženje Ministarstva spoljnih poslova da je ovakva odluka usledila zbog isteka mandata je razumna i bilo bi dobro da se takva praksa u budućnosti nastavi.

Međutim, ovo ipak nije prvi put da istovremeno bude povučeno toliko diplomatskih predstavnika. Naime, sličan scenario dogodio se i 2012. godine, kada su u Srbiju vraćena 33 ambasadora, odnosno nešto manje od polovine ukupnog broja naših tadašnjih diplomatskih predstavnika u svetu.

Veliki rez je, takođe, napravljen i 2004. godine, kada je, istovremeno, opozvano četrnaest ambasadora.

Prema članu 44 Zakona o spoljnim poslovima, premeštaj u diplomatsko-konzularno predstavništvo zaposlenih u Ministarstvu vrši se, po pravilu, na period do četiri godine.

Ovo pravilo važilo je za sve diplomate i u vreme SFRJ kada su izuzeci retko činjeni, budući da je postojao „republički ključ“.

Devedesetih godina prošlog veka ovo pravilo je počelo da se izvitoperava s izgovorom zbog sankcija, te je samo pojedincima bliskim vlastima mandat produžavan.

Međutim, danas postoje brojni izuzeci, a među njima se posebno izdvaja sui generis slučaj donedavne ambasadorke u Misiji Srbije pri Evropskoj uniji, koja je bez prekida na najvišim diplomatskim pozicijama od 2007. godine.

Sećam se svojih početaka u službi kada sam, kao mlađa savetnica u Odeljenju za spoljne poslove Narodne skupštine, prisustvovala sednici Odbora na kojoj se povela debata oko kvalifikacija tadašnje tridesetdvogodišnjakinje koje je preporučuju za ambasadorku Srbije u Rimu.

Ova sednica prozvana je: „O majci i snajci“, budući da se na njoj diskutovalo i o sposobnostima njene svekrve, nekadašnje gradonačelnice Beograda, koja je samo mesec dana nakon imenovanja snahe za ambasadorku u Rimu otputovala za ambasadorku u Bratislavi.

Zapravo, ovo je jedna od retkih sednica koja mi je ostala u sećanju, ne samo zbog žustre rasprave, već zbog toga što sam u to vreme naivno verovala da će me poznavanje pet stranih jezika, nakon što steknem karijerno iskustvo, jednog dana preporučiti za diplomatsku službu.

Vreme je pokazalo da je mlađa gospođa upala u oči i drugima, jer je u kontinuitetu na ambasadorskim pozicijama (Rim-Brisel-Pariz u najavi), od te sednice odbora (9. jun 2011) do danas.

Istražujući ovu temu saznala sam da je u dosadašnjoj praksi bilo slučajeva da se ide iz jedne u drugu zemlju, odnosno s jedne ambasadorske na drugu ambasadorsku funkciju, ali ne i treći put uzastopno.

U slučaju pomenute ambasadorke greška je što su mediji objavili informaciju iz poverljive procedure.

Naime, svuda u svetu je pravilo da se ime ambasadora obelodanjuje tek po dobijanju agremana, odnosno nakon potpisivanja ukaza o postavljanju na dužnost.

U suprotnom, država prijema može da smatra da je to neka vrsta pritiska na nju, pa bi mogla i da ne odobri agreman.

Meni je pažnju skrenula vest da se ambasadori retko opozivaju pre isteka mandata, kao i da nije praksa da ambasador ostane duže od trajanja mandata.

Međutim, stvarnost često demantuje izjave ministara spoljnih poslova, a kao primer navodim slučaj donedavnog ambasadora Srbije u Ankari, koji je u kontinuitetu boravio deset godina u Turskoj (najpre kao šef DKP u Istanbulu od 2013. do 2017, a od 2018. godine u Ankari kao ambasador).

Kada je reč o retkim opozivima ambasadora, istražujući ovu temu, pronašla sam na informaciju iz 2021. godine da je tadašnji ministar spoljnih poslova opozvao ambasadora Srbije u Poljskoj zbog nepoštovanja pravila službe.

Naravno da ima još mnogo sličnih slučajeva o kojima mediji nisu izveštavali, pa javnost malo o njima zna.

S druge strane, mnoge diplomate su uskraćene za odlazak na službu u inostranstvo, jer su pojedini ambasadori i posle ispunjenja uslova za penzionisanje ostali na ambasadorskoj funkciji. Sve to dekuražujuće deluje na karijerne kadrove koji očekuju da postanu ambasadori, barem pri kraju svoje karijere.

Kada je reč o izmeni Zakona o spoljnim poslovima, bilo je pokušaja da se u zakon unese odredba da bi većina ambasadora trebalo da budu profesionalci tzv. karijerne diplomate, kao i da se odredi procenat ambasadora iz struke odnosno iz političkih partija, ali ta ideja nije zaživela.

Za sve one koji se pitaju „kako se postaje ambasador“, vredno je napomenuti da za ovakvu sinekuru ne postoji interni konkurs, te se tako ne znaju ni uslovi koje neko treba da ispuni za takvo mesto.

Autorka je specijalista politikolog za međunarodne poslove

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.