Biseri obrnute ekonomije

Ovo je naš izbor, po sećanju, uz realnu opasnost da su neki „biseri“ zaboravljeni, ali će se pojaviti u idućim nastavcima: Nije važno ko si i šta znaš, nego „čiji si“ (iz koje partije); što privreda i BDP slabiji, to dinar jači; kredite mogu da dobiju samo oni koji dokažu da im ne treba; neki primaju penzije ili se voze vozom, a svi (građani) participiraju; navodno hoćemo najbolje stručnjake, a ministrima „udeljujemo“ plate od 870 evra; poreske stope sve veće, poreski prihodi realno sve manji; gazda milioner, firma prosjak; ovi gore sve znaju, oni dole ništa; sa jednom firmom napraviš dugove i „zavrneš„ poverioce i državu, onda napraviš drugu i opet budeš ugledan; što više reformi i „okretanja listova“, to veća državna birokratija; što više zabrana novog zapošljavanja u javnu upravu, to više skrivenih „partijskih vrata“; što više zalaganja za ravnomerni regionalni razvoj, to sve veće razlike; uvek i za sve su krivi oni „prethodni“ (osim ako to mi nismo bili – tada gubimo glavno oružje); izvoz ili smrt, a u realnom životu nastaju samo trgovinski sitiji sa uvoznom robom; privreda i industrija najslabije, a kamate najveće u Evropi.

I na kraju, kao kruna i simbioza svega, „ontološki paradoks“ o dve Srbije, nastao u SM vremenima, i pretekao sve reforme i revolucije: Prva Srbija ne postoji, ali se vidi (na RTS-u i naslovnim stranama tabloida – primedba); Druga Srbija (ova naša svakodnevna) postoji, ali se ne vidi i zato ne postoji.

Na kraju malo detaljnije o ministarskim platama. Kao, ne može ministar da se odrekne drugih primanja po osnovu obaveznog članstva u tri nadzorna odbora državnih institucija, bez promene petnaestak(!?) zakona. Malo morgen. Sve je ovo organizovano i fingirano. Prvo populistička ministarska plata od 870 evra, a da bi se skupile one minimalne dve hiljade, još tri nadzorna odbora za onu razliku od 1.100 evra. Umesto da „važni“ ministri primaju po tri do pet hiljada i budu zaista nezavisni i nepotkupljivi eksperti, dolaze „partijci“ za 870 (što je za većinu od njih „puna kapa“) ili stručnjaci, pa im se preko nadzornih odbora ili iz partijske kase nadoknađuje razlika.

Kad je PPV jednokratnim bespogovornim ukazom isterao sve „svoje“ iz sportskih klubova, koliko bi tek poena dobio kad bi „svojim“ (onda bi morali i svi ostali) naredio da mogu primati samo osnovnu platu, a odreći se svih drugih naknada. Loši zakoni su dakle samo „loš„ izgovor. Da se održe dopunski prihodi. Dovoljan je dopis da se odriču naknade, i gotovo.

Posebna farsa, koja se provlači već dve decenije, jeste da su se pojedinci odrekli državnih plata, i da rade volonterski, a plate poklanjaju u humanitarne svrhe. Što je u krajnjem slučaju lažno i cinično. Jer oni primaju plate, a posle mogu da rade šta hoće sa njima. Ne bi primali plate samo kad ih im država( tj. svi građani) ne bi isplaćivala iz budžeta, a svoje privatne pare poklanjali kome hoće.