Bista Šekularca umesto tenka

Zbog toga tamo mora i da ostane, da verno svedoči o besmislenosti i besperspektivnosti društva u kojem živimo i da zauvek opominje.

Da se razumemo, volim naš fudbal, čak i ovaj kokezijanski, koji je fudbalu oduzeo suštinu: magiju postojanja najlepše sporedne stvari na svetu. Verovatno me je urođeni mazohizam primoravao da gledam Linglong super ligu. Tenk je konačni „coupe de gráce“.

Neka hvala, neću više – ako sam u ime „višeg interesa“ podneo Kokezino insistiranje da trenira sa našom reprezentacijom pred početak Svetskog prvenstva u Moskvi (stradao pobunjeni Bane Ivković, koji je time zadobio sve moje simpatije), tenk ne mogu: eto fudbala Kokezi, Čoviću, Vučeliću i ostalim, kojima je amaterizam u fudbalu svetinja i od koga nisu ni dinar uzeli.

No da se vratimo simbolici kojom „slučaj tenk“ obiluje.

Ko ga je postavio?

Navodno navijači. Verujem. Skupila se neformalna grupa navijača Zvezde sa severa i umesto semenki za utakmicu kupila tenk. U Srbiji sve odluke donose neformalni centri moći. Tako nelegalni hotel od skromnih 200.000 kvadrata prkosi na vrhu Kopaonika, tamo gde normalna Srbija (astenična i sve manja) veruje da može biti samo mauzolej Josifa Pančića.

Ne, velikani srpske istorije, pa i na ovaj neponovljivi lekar, imaju svoje mesto samo u gorljivim patriotskim govorima predsednika Vučića, od koga mu naočare padaju sa nosa. Kao što tenk postavlja neka „severna armija“, tako i hotel na vrhu Pančićevog mauzoleja postavlja očigledno neka militantna grupa kojoj vlast ne želi da naudi (a mogla bi).

Kada su ga postavili?

Desilo se to iznenada, u toku jedne noći. Baš kao i Hercegovačka, koja je pala iznenada u toku jedne noći pre gotovo tri i po godine, a evo skoro 1500 dana kasnije ne naslućuje se ko je to uradio. Noć je omiljeni saveznik ove vlasti jer služi da prikriju tragove. Jedino me ohrabruje Cankareva misao da ukoliko je noć mračnija, čovek sanja sjajniju svetlost. Za početak da počnemo da sanjamo.

Kakav je smisao postavljenja?

Koliko se god trudio da ovo shvatim, ne ide. Postavljanje tenka ispred fudbalskog stadiona novi je prilog za sve veću zbirku srpskog besmisla. Da je ispred stadiona postavljena bista Šekularca, Pižona, Piksija ili nekog drugog iz neprekinutog niza harizmatičnih Zvezdinih fudbalara tipa Blekija Bogićevića, razumeo bih. I bista Slaviše Kokeze bi imala kakvog takvog smisla… Ali tenk ispred fudbalskog hrama? Kao pedijatar sa iskustvom sa blagonaklonošću sam prihvatio da je pre četiri godine država prepoznala tragično mali broj dečjih lekara i dozvolila na stotine specijalizacija, istina volonterskih (nema ništa džaba kod Stranke Nad Strankama).

Sada kada ti, već iskusni i prekaljeni lekari postaju specijalisti pedijatri, ingeniozni Zemunac, potpomognut kraljem besmisla Aleksandrom Vučićem obnaroduju da će primati najbolje svršene studente medicine. Tako su se stotine pedijatara, koji su ne malim parama platili svoju edukaciju, našli na slepom koloseku. Tačnije na koloseku voza koji ide za Nemačku. Ne pada mi na pamet bolja definicija besmisla od ove sa pedijatrima (mada nije bolje ni sa radiolozima, a ni sa ostalim specijalnostima). Kada sam pomislio da je školovanje pedijatara da bi ih poslali u Nemačku najbesmislenija stvar koju Srbija može da uradi došao je tenk ispred fudbalskog stadiona.

Da je sve zaista urađeno bez mnogo mozga svedoči činjenica da se o „navijačkom simbolu“ počeo da izjašnjava vrh vlasti – od mudrog ministra policije koji je „kontradiverzionim pregledom“ utvrdio da tenk ne može da puca do predsednika Vučića koji je sliku tenka iz nemačke kasarne premestio na stadion Borusije Dortmund – ne zbog sklonosti da ne govori istinu (ne daj Bože!), nego zbog toga što su mu naočare pale na vrh nosa pa nije stigao da ih pomeri i jasno vidi.

I dok su Nemci stavljanje obeležja jednog kluba na tenk u kasarni označili skrnavljenjem, Vučić je uvođenja tenka na stadion označio „uspehom Srbije“ – a zna se da opozicija ne podnosi uspehe svoje države. Jadna je država koja se cela bavi problemom jednog fudbalskog kluba i tenkiste koji je promašio Vojni muzej i odvezao tenk u Ljutice Bogdana. Očekujem reciprocitet: da u vojnom muzeju osvanu stative kao simbol nepobedivosti naše vojske. Pa da se ispred Marakane uskoro postavi bista Živojina Mišića, a ispred vojnog muzeja Rajka Mitića. Stranka Neformalnih Simbola naravno bi ovo pozdravila, a Vučić opomenuo „mrzitelje Srbije“ da ne budu histerični.

Neki u tenku na fudbalskom stadionu vide nepobedivost Zvezde, drugi simbol napada na Vukovar a ja vidim samo još jednu kapitalnu budalaštinu u kojima Srbija ovih dana ne oskudeva. I nije slučajno ni da je ostareli tenk postao tema dana. Cela ova zemlja je izgrađena od prošlosti. Ono što je Evropa iživela sredinom prošlog veka nama se servira kao civilizacijska novost. Prošle sam nedelje pisao o nameri oduzimanja prava radnicima – jeste to proces koji se nakon raspada SSSR-a odvija u svim zemljama, ali je naša vlast rešila da to ubrza i makar u nečemu pretekne Zapad.

Telu je neophodna hrana a duši smisao. Toga ovde ima sve manje. Bežanje od smisla je omiljena disciplina vlasti (Stranka Nepostojećeg Smisla). Samo u haosu besmisla, nerazmišljanja i površnosti, ova vlast može opstati. Nije dovoljno da Zlatibor Lončar bude ljut te intonacijom i dikcijom oponaša Vučića. Svi mladi lekari, divni ljudi, odlaze iz zemlje. I Jasmina i Stefan, i Julija i Jelena, Mirjana i hiljade drugih bezimenih sa kojima svaki dan radim neće raspravu o tenku i odanosti Zvezdinih navijača, već otvorenu raspravu o perspektivama koje imaju – očigledno je da u besmislu u kojem žive perspektive nema. Preostaje im učenje nemačkog i pakovanje sa starijim kolegama pedijatrima za isti voz u jednom smeru.

Umesto da stvarno gledamo u budućnost, onako kako nas je Zoran Đinđić učio, mi se postavljanjem tenka nužno vraćamo u prošlost – u vreme kada smo ratovali sa svima koji se nisu divili našoj superiornosti. Danas nema ratova ali ni ljubavi prema komšijama bilo koje nacije – sve susedne zemlje smatramo agresivnim i ratnohuškačkim, a svoj pacifizam dokazujemo instaliranjem tenka na fudbalski stadion.

Kad te neko prvi put prevari – on je kriv, kad te drugi put prevari – oboje ste krivi, a ako te treći put prevari – samo si ti kriv. Nemojte opet da nas prevare u martu 2020 godine. Razmislimo, možda je bolje ostati kući, makar tenk došao po nas.

Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Nišu