Biti ekstreman, bojkotovati Pink

U šestom razredu osnovne škole dobili smo par pridošlica u klupama – decu iz Slavonije poslatu kod beogradskih rođaka dok njihovi očevi u rodnom kraju brane svoja ognjišta, ili otimaju komšijska, ili se, naoružani i zbunjeni, pitaju šta to bi sa svetom i životom, dok gangsteri sa drugačijim naglaskom od njihovog koriste evoluciju „događanja naroda“ da od bele tehnike i video rekordera oslobode sva opustela ognjišta na koja naiđu.

Jedan momčić koji je po pravilu u školu dolazio u maskirnim pantalonama se posle par meseci vratio kući, u selo Tenja, i poslao nam pismo koje je razredna pročitala celom odeljenju.

Pamtim rečenicu iz pisma: „Dok čistim kalašnjikov mislim na vas“.

Tokom gimnazije sam počeo da pijem, što se donekle otelo kontroli. Jednom sam od sumraka do svitanja, danas zaista nemam pojma kako, popio litar Baltik votke.

Bila je normalna pojava na žurci natočiti desetak zidarskih piva, pre i posle higijenskog povraćanja.

Alkohol je, srećom, posle par godina zamenjen drugim omamljivačem, i tokom završnog razreda gimnazije sve sveske su, možda ćete razumeti zašto, bile bez korica.

Povremeno su me na demonstracijama jurili i oklopnici u plavom, branioci režima što je zauzeo državu kojoj zbog toga nisam osećao da bilo šta dugujem.

Ipak, pojavio se umetnički poriv, a uzbuđenje ispisivanja imena fiktivne osobe pa zatim nečega što sam joj odredio da izgovara zamenilo je sve druge veštačke serotoninske okidače. Uokvirio sam nekakav igrokaz i upisao dramaturgiju.

Kasnije sam saznao – imam strukovno poznato prezime, pa me opterećivala mogućnost da sam zahvaljujući tome oduzeo mesto nekom meritokratski dostojnijem – da je član prijemne komisije, uvaženi dramaturg čije ime me je sramota da u ovom kontekstu navedem, po pitanju mog slučaja izjavio: „Skoro svi tekstovi su neko klanje, a njegov je jedan od nekoliko koji imaju smisla“.

Ni po čemu nisam bio poseban. Bio sam jedan od mnogih.

* * *

A 2003. godine, ili tu negde, odavno je bilo društveno prihvatljivo sarađivati sa televizijom Pink.

Pisao sam u to vreme scenario za sitkom sa kolegom scenaristom i rediteljem koji je završio BK akademiju (za mene je, pak, krajem prošlog milenijuma neposredna budućnost bila ili FDU ili uniforma; BK?!, to je ispod časti, a za neki ljudski fakultet nisam imao kapacitet) i osećao se kao samodestruktivni kreten izjavljujući da „ja ovo neću da nosim na Pink“.

Zbog takvog rezonovanja, uz sve ostale sposobnosne i karakterne nedostatke (neko je stvarno morao da me povuče u stranu i kaže: „sočiva nosi samo kad se baviš sportom, manje se oduševljavaj Čevijem Čejsom, i bez ešarpe da te više nisam video u javnosti“) sam nedugo potom postao filmski kritičar.

Nažalost, ispostavilo se da i tu ima dovoljno prilika za ekstremno ponašanje.

Poslednji kineski film koji sam gledao je „Požuda, oprez“ Anga Lija iz 2007. godine.

Nedavno sam kaznio postizborne izjave ambasadora Hila tako što sam sa liste najboljih filmova 2023. godine izuzeo sve što je proizvedeno u SAD. Malo lokalnije, pre desetak godina sam napisao da bi mi bilo gadno da prisustvujem filmskom festivalu na Mećavniku, zbog čega je njegov vlasnik zvao redakciju, šokiran.

Nisam pisao ni o čemu što ima veze sa Lazom Ristovskim (bavi se i produkcijom, pa time biva isključen i poneki regionalni film).

Izbegavao sam da dajem izjave za RTS i druge državne i paradržavne medije.

Na Paliću sam bio jedini kreten koji je izašao iz sale nakon što se na špici nekog srpskog filma pojavilo „producent: Željko Mitrović“.

Bilo je i autorskih dogodovština. Recimo, sa jednim rediteljem sam radio na filmskom scenariju, neuspešno, budući da smo se posle šest zabavnih meseci razišli zbog estetskog neslaganja.

U nekom trenutku, dok je još delovalo da ne ide loše, rekao sam mu da bi bilo pametno da ne budem potpisan kada budemo izašli na konkurs Filmskog centra Srbije.

Jer, ima toliko razloga iz kojih nećemo proći, pa hajde da eliminišemo barem jedan. Koračajući tim samouništiteljskim drumom stigao sam do prošlogodišnjeg FEST-a…

Na satnici novinarskih projekcija nalazi se naslov „Videoteka“.

Iz sižea bi se reklo da je u pitanju nekakav art-horor, što svakako privlači pažnju u žabokrečini standardne festivalske ponude, a volim i da ponekad pohvalim nešto domaće (videti tekstove o filmovima „Otvorena“ i „Prolećna pesma“).

No, razvio sam paranoju i sada već proveravam spisak producenata na kojem u slučaju dotične „Videoteke“ pronalazim firmu „Apolon“ – odeljak korporacije Pink namenjen filmskoj proizvodnji i distribuciji.

Posledično, odustajem i gledam nešto drugo. FEST se završava, meseci prolaze, filmske kritike i kolumne teku, tabloidi me razvlače, pominjan sam u plagijatima debatnih emisija, pišem otvorena pisma nedoličnim pojavama koje su to činile.

Paralelno sa svim tim solipsističkim uzbuđenjima, srpska opozicija vrši samoubistvo toliko bedno i beslovesno da se zapravo ne može nazvati harakirijem. Konačno lišen svih iluzija o početku lečenja nacije, pre par dana u Danasu čitam intervju sa rediteljem „Videoteke“ Lukom Bursaćem, rođenim 1990. godine.

Dakle, za fakultet je stasao 2008. godine, u vreme istorijskog pomirenja DS-a i SPS-a do kojeg je došlo zato što je iz nekog razloga dva miliona građana Srbije uporno glasalo – ili mislilo da glasa – za Šešelja, a ostaci DOS-a, malo iz društvene odgovornosti a malo više zato što je veliki novac bio u igri, nisu bili raspoloženi da puste da se stvari odvijaju prirodnim redosledom.

Elem, ne više toliko mladi Bursać je, negde u doba izbijanja korona virusa, putem konkursa Filmskog centra Srbije popunio tek polovinu zacrtanog budžeta.

„Videoteka“, čini se, na pojavnom nivou ima lokalni karakter koji nije prikladan za potražnju sredstava od vangraničnih fondova, te je došao trenutak ili za odustajanje ili za snalaženje.

A „snalaženje“ je glagolska imenica koja, barem u srpskoj stvarnosti, ima vrlo neprijatnu boju. Reditelj je rešio da sa državnim novcem snimi koliko je moguće, a onda, što bi rekao Vuk Drašković na CNN-u za vreme bombardovanja, da malo „plant pumpkins with the devil“.

Ako sam dobro shvatio, aparatčici „Apolona“ – firme, koja je, kao i mnoge druge tog tipa, između ostalog i nastala kako bi međusobno sukobila nas koji se nalazimo sa ove strane linije pristojnosti – ljudi koji „samo rade svoj posao“ i nije im važno za koga, u početku su bili saradljivi i primakli snimanje kraju, da bi na koncu ostavili film bez sredstava za distribuciju.

Taj ključni deo povezivanja filma i bioskopske publike je zatim izveden uz pomoć rediteljevog gerilskog zanosa, sa neizbežno lošim rezultatima (manje od hiljadu gledalaca na celoj teritoriji Srbije).

Pročitajte intervju, pametan je i iskren, a ja sam osetio želju da momku stavim ruku na rame, da mu se izvinim zato što nisam mogao da gledam njegov film, kao i da ga pitam da li je činjenica da sada barem u svom CV-ju ima još jedno zaokruženo delo vredna celokupnog iskustva?

I to ne zato što sam ubeđen da nije, i prijalo bi mi malo „šadenfrojdea“, već zato što ni ja više nisam siguran. Ukoliko ste vi redak slučaj koji prati „zvezdano nebo nada mnom i moralni zakon u meni“, a vaše kolege se kao muve bez glave sele od jedne do druge hrpe hranljivih fekalija, šta ste postigli?

Činite li nešto korisno ili jedino nanosite štetu samom sebi?

Kompromisnost Luke Bursaća posledica je jednog kolektivnog užasa u kojem je sazrevao, moj ekstremizam potiče iz drugog (svi su, naravno, fioke istog ormara), ali mi se čini da obojica makar tražimo odgovore koji se ispostavljaju pogrešni ili ispravni.

U suprotnosti sa tom mukom, kako li je strašno živeti u zajednici u kojoj više niko ni ne postavlja pitanja? Naša deca će saznati, iako toga neće biti svesna.

Autor je filmski kritičar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.