Biti Predrag Kon 1ilustracija Foto: pixabay / jackmac34

Godine 1999. izašao je film pod nazivom „Biti Džon Malkovič“ („Being John Malkovich“), u kome je glavnu ulogu tumačio istoimeni glumac.

Otprilike godinu dana posle izlaženja pomenutog filma pao je autoritarni režim Slobodana Miloševića.

Sada, 20 godina kasnije, uhvatio sam sebe da povremeno zamišljam šta sve znači „biti Predrag Kon“, odnosno pripadnik stručnog dela „Kriznog štaba“ koji nisam primetio da se bavi medicinom, već gotovo isključivo odnosima sa javnošću – razume se u službi režima A. Vučića.

Formulisao sam i pitanje u vezi sa tom pojavom.

Nisam našao odgovor na svoje pitanje, iako sam ga uputio i određenom broju ljudi, od kojih su neki lekari u Kriznom štabu.

Iz različitih delova upućene „čaršije“ dobijao sam pak odgovore da se lekari iz Kriznog štaba, koji se mogu zvati i Predrag Kon, plaše da ga napuste jer im se preti da će im se nešto loše dogoditi ako to učine, ali i odgovore da se „ugrađuju“ ili im je stavljeno u izgled „ugrađivanje“ u nabavku medicinske opreme koja se kupuje po nižim cenama (ili čak donira), a prodaje po višim cenama.

Ne bih želeo da je to istina, iako sam upoznat sa tim da režim ima običaj i da preti (znam čak iz svog ličnog iskustva, otkako sam izneo podatke iz istraživanja o kovid 19 pandemiji koje sam sa svojim timom radio u okviru Uprave za Evropu UNESKO katedre za bioetiku), a iz medija redovno saznajemo da se novac poreskih obveznika sliva u privatne kompanije bliskih rođaka mafijaša i mafijašica na vlasti, da se trguje narkoticima, decom, starateljstvima, oružjem, da se pere novac…

Ali opet, zašto nisam ustuknuo usled pretnji, zašto nisam pristao na saradnju sa organizovanom kriminalnom grupom na vlasti, zašto to nisu učinili potpisnici peticije „Ujedinjeni protiv kovida“, kao i mnogi drugi građani ove zemlje?

Valjda zato što nekim ljudima, čiji broj ipak ne bi trebalo zanemariti, nije jednostavno da budu Predrag Kon.

Predragu Konu se doduše mora odati priznanje da je tokom sedmice koja je za nama pokušao da kaže da je Krizni štab iznosio netačne podatke o obolelima/umrlima, trostruko umanjujući brojke, ali da su za to krivi informatičari (ne znam samo kako se može grešiti u tako jednostavnoj informatičarskoj radnji, ukoliko si pismen i ukoliko imaš dovoljno dobar vid da si u stanju da pročitaš šta piše na ekranu monitora i koja se slova i brojke nalaze na tastaturi).

Ipak, čak i na to što je rekao, Konu je rečeno „no, no“, te je on brže bolje ustuknuo.

Potpisnici peticije „Ujedinjeni protiv kovida“ nisu ustuknuli ni kada je režim počeo sa odmazdama.

Prvo su oblaćeni od strane jedne istaknute članice Kriznog štaba, i to zato što nisu epidemiolozi i infektolozi, a i u drugim pogledima navodno nedovoljno kompetentni kao što su pomenuta osoba, Kon, Nestorović i drugi članovi stručnog dela Kriznog štaba.

No, to je bilo dok je peticija brojala oko 300 potpisnika. Sada ih je desetak puta više, ima među njime brojnih infektologa, epidemiologa, a lista vrvi od anesteziologa koji su inače, zajedno sa pulmolozima, na „prvoj liniji odbrane“ sa teško obolelim kovid 19 pacijentima.

Mnogi od njih su ozbiljni stručnjaci, koji su zbog profesionalnog morala, odgovornosti prema ljudskim životima, istine, pa ako hoćemo i zbog Hipokratove zakletve, bili spremni da ugroze svoja radna mesta i materijalnu egzistenciju svojih porodica.

Pritom, među njima nema ljudi koje čitava medicinska zajednica u Srbiji poznaje pod nadimkom dr Smrt, nema bivših saradnika Zemunskog klana, a i nema političara, posebno ne političara sklonih kriminalu.

Krizni štab vodi osoba koja je sasvim slučajno premijerka čiji rođeni brat, kako iz medija saznajemo, za svoju privatnu firmu dobija državne poslove iz oblasti informacionih tehnologija, a u Kriznom štabu se nalaze i njen šef kabineta (koji naravno pojma nema o prljavim poslovima vezanim za režimski kriminal, za krivotvorenje podataka o pandemiji, te  samim tim što ništa ne zna, ne može biti ni saučesnik), ali i imena koja se u medijima povezuju, između ostalog, sa Jovanjicom, Krušikom, trgovinom decom i starateljstvima u nekim centrima za socijalni rad, jednom ministarstvu i porodičnim odeljenjima jednog broja sudova.

„Ujedinjeni protiv kovida“ i mnogi drugi slobodni građani i uzbunjivači nisu se uplašili pomenute mafije koja po svojim biografijama doista deluje zastrašujuće.

Naravno, premijerka je, iako po Ustavu ima veća ovlašćenja i moć u državi od predsednika Republike, samo njegov puki izvršni organ.

Ona to i pokazuje, u svojoj dirljivoj pokornosti prema vođi, i time kako ga oslovljava („šefe“), kako imitira njegov stil ophođenja prema novinarima, kao i svojim pogledom koji usmerava prema njemu (koji je nadmašila samo jedna druga individua, te je možda baš tim pogledam i zaslužila ambasadorsko mesto u SAD).

Ako je šefica Kriznog štaba u takvom mentalnom stanju u odnosu na svoga „šefa“, nema nikakve sumnje da je i čitav Krizni štab „pod uticajem“, da se sasvim blago izrazim, premijerkinog „šefa“.

Pitanje je da li je o krivotvorenju podataka o pandemiji saznanja imao i „stručni deo“ Kriznog štaba.

Ako su dobijali od „šefa“ ili njegove izvršiteljke ili nekog drugog izvršitelja ceduljicu sa podacima pred samu konferenciju za novinare, nisu mogli znati da li su podaci krivotvoreni.

No, to su mogli da saznaju već istog dana, baš onako kako su uspevali da prave podatke saznaju BIRN, NIN i drugi.

Zašto su onda ćutali?

Nemam drugo objašnjenje od toga da su imali karakternu dispoziciju koju potpisnici peticije „Ujedinjeni protv kovida“ i mnogi drugi nisu imali. Bili su u stanju da budu Predrag Kon ili da glume istoimenu ulogu.

Napomena: „Predrag Kon“ se u tekstu na nekim mestima koristi kao ime člana Kriznog štaba, a na drugim mestima kao metafora.

Autor je direktor Centra za bioetičke studije i šef UNESCO Katedre za bioetiku za Evropu

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari