Bitka no Košarama i lice(merje) države

Delimičan pogled na njihov status vidljiv je u „Dobrovoljačkom glasniku“.

Kod statusa boraca partizanskog pokreta stvari su jasnije.

Oni su bili u boljoj poziciji.

Posebno nosioci „Spomenice 1941“. Olivera S. Marković Savić odbranila je 2013. godine na Filozofskom fakultetu u Beogradu čarobnu disertaciju pod nazivom „Društveni položaj ratnih veterana u Srbiji – studija slučaja“.

U njoj se bavila pitanjem kakav je odnos društva prema borcima ratova iz 90-ih godina prošlog veka i zaključila da nije zadovoljavajuć, pre svega zbog nedostatka mehanizama za uključivanje veterana u mirnodopsko društvo.

Na Kosovu oko 37.000 veterana OVK ima pravo na penziju u iznosu od 170 evra i beneficije u pogledu zdravstva, socijalnog stanovanja, zapošljavanja, prevoza, školovanja.

Položaj veterana u Republici Srbiji nije ni približno jednak njima.

Iako je njihov problem nastao kada je počeo rat, ključni događaj desio se 2008. godine kada je država diskriminisala najveći deo veterana.

Potom je država za koju su se borili uložila žalbu pred Evropskim sudom u Strazburu, što je 2014. godine rezultiralo da borci ostanu bez isplate dnevnica.

Tu se nalazi jedan od odgovora zašto su Košare nakon toga u središtu pažnje vlasti i predmet manipulacije.

Vlah se dosetio kako da amortizuje nezadovoljstvo veterana, pa umesto dnevnica i drugih prava borcima ponudio romansirane knjige, jednodimenzionirane serije, besmislene tribine, priznanja u vidu srednjovekovnih povelja, pa i bizaran spomenik.

Paradoksalno, sve je krenulo iz kabineta ministra koga veterani nazivaju „dezerter“.

Jedan pukovnik izazvao je podsmeh istoričara, jer je bitku na Košarama upoređivao sa onima na Ceru, Kolubari, Neretvi i Sutjesci. A dok država troši milione ubeđujući narod da su heroji, veterani grcaju u problemima. Štampa je prepuna primera i to je za rubriku „tragično“.

Građani koji ih razumeju preko društvenih mreža nisu se udostojili da ih podrže na protestu u Pionirskom parku.

Za državu „heroji“ su samo Košarci.

Ostali veterani su marginalizovani.

A zar je manje vredan onaj ko je ratovao po Metohiji?

Umesto mistifikacije bitke potrebni su nam odgovori: koliko veterana je izvršilo samoubistvo?

Koliko njih su socijalni slučajevi?

Koliko njih se suočava sa PTSP simptomima?

Ko je odgovoran za neke smrti i koje su prave okolnosti pogibije nekih Košaraca?

Kako objasniti da je neko ginuo za brdo na kojem ničeg nema?

Kako objasniti da poginulom Bjelobrku njegov Bač ne dodeljuje ulicu?

I nije jedini.

Da li je 18. 4. 1999. godine moral kod 1. i 2. mtb u 125. mtbr zbog gubitaka bio na veoma niskom nivou, a da je vod iz 2. mtb dezertirao?

Na brojna pitanja država nema odgovore, jer bi ti podaci urušili manipulativni sistem.

Autor je istoričar