Bitka za beogradski Europride

Za razliku od prethodnih postupaka pred Ustavnim sudom na kojima se odlučivalo o povredi slobode okupljanja, ovaj put bi u prvi plan morala biti istaknuta okolnost da je do povrede ove slobode došlo usled diskriminacije pripadnika LGBT zajednice.

Ipak, ništa nije toliko teško kao dokazivanje očiglednog – pogotovo u Srbiji.

U javnosti je već pominjano da je Ustavni sud do sada doneo 3 (tri) odluke kojima su prethodne zabrane šetnji, sličnih ovoj koju preko medija od subote 27. avgusta javno obznanjuje predsednik Vučić, oglašavane protivustavnim.

Prvu takvu odluku Ustavni sud je doneo 22. decembra 2011. godine (Už 1918/09). Nakon nje usledile su odluke Ustavnog suda od 18. aprila 2013. godine (Už 5284/11) i od 21. aprila 2016. godine (Už 8591/13).

Kako, nažalost, postoji stvarna opasnost da pitanje slobode okupljanja LGBT zajednice još jednom dospe pred Ustavni sud valjalo bi osvrnuti se na ove tri pomenute odluke suda.

Kakvu danas startnu poziciju LGBT zajednici, pred novim odmeravanjem snaga sa represivnim aparatom države oličenim u volji jednog čoveka, pružaju te tri odluke Ustavnog suda?

Prva stvar koju treba istaći jeste da je u sve tri odluke Ustavnog suda utvrđena povreda prava na slobodu okupljanja (čl. 54 Ustava RS) usled povrede prava na pravno sredstvo (čl. 36 Ustava RS), koje predstavlja pravo svakoga na žalbu ili drugo pravno sredstvo kojim se odlučuje o njegovom pravu ili na zakonom zasnovanom interesu.

Naime, zbog manjkavosti Zakona o javnom okupljanju koji je u to vreme bio na snazi, podnosiocima ustavnih žalbi (organizatorima Pride-a) tada nije bila obezbeđena delotvorna zaštita prava na slobodu okupljanja. Razlog ovome je taj što tada propisana zakonska zaštita tog prava, zbog sporosti postupanja institucija, nije mogla da se realizuje pre vremena za koje je okupljanje prijavljeno i zbog čega je odluka o zaštiti prava na okupljanje bila naknadna.

Ni Zakon o javnom okupljanju koji je stupio na snagu 5. februara 2016. nije u dovoljnoj meri otklonio nedostatke ranijih zakonskih rešenja.

Mada važeći zakon sada predviđa da MUP o žalbi na prvostepeno rešenje, kojim se okupljanje zabranjuje, mora odlučiti u roku od 24 sata od podnošenja žalbe, za postupak protiv drugostepenog rešenja MUPa pred Upravnim sudom nije propisana hitnost postupanja!

Shodno tome je jasno da se ni ovde ne može govoriti o bilo kakvoj delotvornosti ove vrste zaštite.

Ovakvu ocenu dodatno podupire okolnost da MUP prvostepeno rešenje o zabrani okupljanja može doneti i 96 sati pre vremena koje je prijavljeno za početak skupa.

Druga, daleko značajnija, stvar koja mora biti naglašena je da Ustavni sud ni u jednoj od tri odluke koje smo pomenuli nije utvrdio da je povreda prava na slobodu okupljanja nastala kao posledica povrede zabrane diskriminacije (čl. 21 Ustava RS) pripadnika LGBT zajednice!

Iako je odluka US iz 2011. godine jasno utvrdila nedopuštenost diskriminacije zbog seksualne orijentacije, sud ni u toj ni u kasnijim odlukama nije utvrdio postojanje diskriminacije kao uzrok ograničavanja prava na slobodu okupljanja – što ujedno predstavlja i najveći nedostatak dosadašnjih odluka Ustavnog suda po ovom pitanju.

Obrazloženja odsustva diskriminacije su različita.

U Odluci iz 2011. godine US navodi da podnosilac žalbe nije naveo dovoljno dokaza kojima potvrđuje direktno ili indirektno diskriminatorsko ponašanje državnih organa.

U Odluci iz 2013. sud je zauzeo stav da nije bilo diskriminatorskog ponašanja – budući da su državni organi zabranili sva javna okupljanja prijavljena isto vreme ili približno isto vreme kada je prijavljeno i okupljanje podnosioca žalbe.

Podsećamo da su ta “javna okupljanja“ bili skupovi organizacija ekstremne desnice, među kojima je bio “Srpski sabor Dveri” i “Otačastveni pokret Obraz” (čije je delovanje nedugo nakon toga Ustavni sud zabranio), a koji su bili osmišljeni kao kontramitinzi mirnom i nenasilnom skupu pripadnika LGBT zajednice.

U Odluci iz 2016. godine sud nije razmatrao postojanje diskriminacije pošto je stao na stanovište da nisu bila iscrpljena sva druga pravna sredstva za njeno utvrđivanje – ukazujući konkretno na Zakon o zabrani diskriminacije.

Za sadašnju situaciju međutim – posebno u svetlu najnovije najavljene zabrane okupljanja pripadnika LGBT zajednice – odluka suda iz 2011. godine je od posebnog značaja zbog dela obrazloženja vezanog za postojanje indirektne diskriminacije.

Naime, sud je u njoj zauzeo stav da bi diskriminacija postojala u slučaju kada bi državni organi preduzimali mere koje nesrazmerno pogađaju pripadnike jedne društvene grupe – čak i ako se mere ne bi direktno odnosile na njih.

U takvom slučaju za utvrđivanje diskriminacije dovoljno bi bilo da podnosioci zahteva iznesu dokaze koji na prvi pogled ukazuju na postojanje različitog postupanja kako bi se teret dokazivanja prebacio na državu, koja bi u tom slučaju bila dužna da za te preduzete mere pruži razumno i objektivno opravdanje.

Ovo je značajno zbog toga što bi to organizatorima Pride-a moglo da posluži kao prilika da primoraju državne organe da pred sudom objasne svoje različito postupanje i odnos prema litijama, koje se poslednjih nedelja organizuju u Beogradu, i koje su možda bliže ličnim sklonostima državnih funkcionera, ali se uprkos tome ni u čemu ne slažu sa zakonima ove zemlje.

Ostajemo međutim, pred velikom nedoumicom: Da li može da postoji razumno i objektivno objašnjenje odluke državnog organa, koji se shvata kao “protični bojler“ za sprovođenje odluka iz jed(i)nog političkog centra, čija diskriminatorska namera postaje sve belodanija kako se približava 17. septembar?

Ukoliko se tog dana budu poštovali i Ustav i zakon, možda ipak nećemo morati javno da tražimo odgovor na to pitanje, iako nam je on u poslednjih 10 godina više nego poznat.

Autor je advokat iz Beograda

Tekst je prvobitno objavljen na internet stranici Foruma za bezbednost i demokratiju

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.