Do pre svega nekoliko dana prolaznik na ulici bi na novinarsko pitanje odgovorio: „Šengen? Ne lipši magarče do zelene trave…” Onda je Evropska komisija donela odluku da predloži ukidanje šengenskih viza za građane Srbije, Makedonije i Crne Gore.
Takav predlog je 15. juna odobrio Savet ministara, istakavši da su pomenute zemlje ostvarile zadovoljavajući nivo saradnje sa Evropskom zajednicom, implementiranjem raznih mera i usklađivanjem dela svog zakonodavstva sa acquis communautaire-om, pravnim tekovinama Unije. Holandski ministar se saglasio sa drugim članovima Saveta, a Srbiji je dato obećanje ukidanja viza od početka sledeće godine, pod uslovom da se tehnički aspekti saradnje privedu planiranom kraju. Čini se, posle dugog perioda nesuglasica, značajan pomak u odnosima Srbije i Evropske unije, a još značajniji za građane kojima se otvara već skoro zaboravljena dimenzija, što ju je Đorđe Balašević dočarao kao „crveni pasoš bez mane što prolazi grane bez puno njakanja…” Dobro, možda ne tako izražena, ali za nas (naročito za moju generaciju, rođenu 80-ih) svakako ogromna prednost, čiju slast još uvek ne možemo u dovoljnoj meri da shvatimo.
Šta se onda desilo? Umesto, ako ne rođendanske žurke, a ono bar tihe proslave u ime novog kvaliteta u životu Srbalja, sledeća vest je upućivala na mogućnost da Savet ministara izglasa i primenu Privremenog trgovinskog sporazuma u celosti. Holandski političari su ukazali da je to malo moguće, da žele da ostanu principijelni (neki bi rekli čak tvrdokorni), te da im nije jasno zašto u ovom trenutku nismo zadovoljni viznom liberalizacijom.
Sve pomenuto zahteva dublju političku analizu, u šta ne bih smeo da se upuštam. Ipak, ono što se može reći jeste da je Holandija imala poziciju u kojoj je mogla da iskoristi pozitivan izveštaj Serža Bramerca o saradnji sa Haškim Tribunalom i složi se sa ostalih 26 zemalja Unije, kao i to da je mogla da, usled nepostojanja rezultata u slučaju Mladić, odloži celu stvar za neki novi dan za megdan. Što je i učinila. Naravno, u Srbiji je takva odluka dočekana burom negodovanja i kritikovanja spoljne komponente takve odluke, jer neko je opet protivu nas. Međutim, da li smo zašli iole dublje u temu? Zar nisu obe odluke (ona doneta i ona odložena) legitimne i argumentovane? Zar ne postoji mogućnost da holandska vlada mora da obrati pažnju i na svoje unutrašnje prilike, datu reč i poverenje koje uživa u parlamentu? Zar nismo zadovoljni šengenom i ponuđenim privilegijama u trgovini? Zar nam se ne čini da je možda, u klasično diplomatskom maniru, ostavljen period u toku kog se mogu vršiti prilagođavanja, pregovori, te da bi na sledećem sastanku Saveta ministara mogla biti doneta konsenzualna i kompromisna odluka? Jedna od takvih prilika je kraj jula, a sledeći potencijalno pozitivan izveštaj Bramerca u decembru definitivno bi okončao problem. Zar, konačno i pobogu, nismo bar malo zahvalni Italiji, Nemačkoj, Britaniji i Francuskoj, velikim igračima i tvorcima Unije, što su se tako založili za „našu stvar”? Ako i jesmo, da li smo to izrazili?
Mogli smo samo da čujemo Vuka Jeremića kako pred Savetom bezbednosti traži da prestanu pritisci sila (indirektno ciljajući na pomenute, po ko zna koji put) na zemlje „diljem sveta“ da priznaju Kosovo, a par dana potom i ministra nauke Božidara Đelića koji odriče mogućnost da Srbija prihvati preferencijale u trgovini, čime bi „ušla u novu pravnu kategoriju”, istakavši da to nikako nije dobro, jer nam je cilj Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju…
Mene lično interesuje još jedna stvar. Videli smo kako odlučivanje u Uniji može da bude zamorno i komplikovano. Ali, da li smo naučili ponešto o tome posmatrajući konkretan slučaj? Jedna, teritorijalno i brojčano, mala država, premda značajna u istorijskom razvoju Evropske unije, uspela je da zaustavi čitavu mašineriju pritisaka i onemogući da se donese odluka koja, u tom trenutku i po mišljenju njene vlastite političke elite, ne ide u korist principima za koje se zalaže. Braun, Merkel, Sarkozi i Berluskoni, velikani koje možete da volite ili ne, što ne smanjuje njihovu veličinu, prinuđeni su da se sačeka, ponovo popriča, izlože možda neki novi rezultati i onda donese odluka. Kako je to moguće? Moguće je usled institucionalne postavke Evropske unije koja zahteva da se u najznačajnijim oblastima odlučivanja (među koje svakako spada spoljna politika) mora doneti jednoglasna odluka. Ovakvo odlučivanje možda jeste sporo, često neefikasno, ali mu se ne može poreći najvažnija karakteristika: poštovanje volje država članica.
Smatram da je pomenuto iskustvo izuzetno dobra prilika da se neverne Tome uvere a zastupnici teorija zavere razuvere, kako ulaskom u Uniju Srbija ne postaje marioneta velikih sila, već kako će konačno početi da u značajnoj meri utiče na odlučivanje u stvarima koje je se tiču i koje joj se dešavaju, na šta je bila izgubila pravo. Ovo iskustvo nam daje odličan primer kako se Unija oduvek razvijala, „postepeno, malim koracima”, kako je isticao jedan od njenih “otaca”, francuski političar Žan Mone. Možda se produbljivanje integracija u nekom periodu usporava, možda privremeno obustavlja, ali je to posledica upravo poštovanja osnovnih principa na kojima se gradi Evropska unija, kompromisa i konsenzusa. To su principi po kojima niko, ma koliko delovao svemoćno za stolom, ne dobija ceo kolač, zato što svi dobiju po parče.
Autor je saradnik u nastavi Fakulteta za pravne i poslovne studije iz Novog Sada
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
