Foto: K. Bondžulić/DanasOdluka Vlade Republike Srbije, da se uklone ostaci Kompleksa zgrada Generalštaba i Ministarstva odbrane, zidane po projektu arhitekte Nikole Dobrovića, a teško oštećene prilikom NATO bombardovanja, uznemirila je stručnu i ostalu javnost, jer se radi o kulturnom dobru, proglašenom 2005. godine od strane tadašnje Vlade, na osnovu predloga zvanične nadležne i stručne institucije, zvane: Republički zavod za zaštitu spomenika kulture.
Arhitektonski opus Nikole Dobrovića bio je impozantan i realizovan na izuzetnim prirodnim, prostornim i kulturnim lokacijama Čehoslovačke i Jugoslavije: Masarikovi domovi u mestu Krč u kod Praga 1928. (kao saradnik češkog arhitekte Bohumira Kozaka); Jugoslovenski studentski dom u Pragu 1928; Spomenik Viktoru Diku na ostrvu Lopudu kod Dubrovnika, 1932; Hotel Grand na ostrvu Lopudu kod Dubrovnika, 1936; Vila Naprstek u uvali Srebreno kod Dubrovnika, 1937; Vila Rusalka na Boninovu, Dubrovnik, 1938; Vila Vesna na ostrvu Lopudu kod Dubrovnika, 1939; Restauracija palate Sponza u Dubrovniku, 1939; Dogradnja i adaptacija vile Volf (Opus X) na Lapadu, Dubrovnik, 1939; Vila Adonis u Drugom konalu kod Dubrovnika, 1940; Vila Svid u Zatonu kod Dubrovnika, 1940; Dom ferijalnog saveza na Lapadu, Dubrovnik, 1940. I na kraju Generalštab u Beogradu 1956-65.
Šta još reći o Nikoli Dobroviću, osim svega ovog što smo naveli kao spisak realizovanih projekata?
Da je arhitekta Dobrović rođen u Pečuju, Mađarska (onda i sada) i da je studirao u Budimpešti i Pragu, gde je diplomirao, nakon čega je nastavio da radi kao arhitekta u Čehoslovačkoj. Sve mu to beše prostor Austrougarske monarhije, kako smo u školi učili „tamnici naroda“. Od raspadnute tamnice naroda, Nikola Dobrović je iz spiska svojih ostvarenja realizovao niz autorskih i konzervatorskih projekata, na prostorima nekada „utamničenih naroda“. Dubrovnik i njegov okoliš, tada je bio u Kraljevini SHS, zapravo Jugoslaviji. Dobrović je realizovao nekoliko projekata u Dubrovačkoj regiji, kako mi izgleda, bez primedbi. Kako to? Pa bio je stručnjak, profesionalac, nadareni umetnik i talentovani urbanista sa jasnim vizijama kako sopstvenu arhitektonsku kreaciju uklopiti u već formirani prostorno-kulturni milje.
Dobrovićev je beogradski period započeo 1945. godine, kada je postavljen je za direktora Urbanističkog zavoda NR Srbije, a nakon toga za prvog direktora Urbanističkog zavoda Beograda i glavnog arhitektu grada.
Od 1948. postaje redovni profesor urbanizama na Arhitektonskom fakultetu Tehničke visoke škole u Beogradu.
Za dopisnog člana SANU izabran je 1961. a za člana JAZU 1963. U Dobrovićevoj biografiji stoji da je bio i počasni dopisni član Kraljevskog instituta britanskih arhitekata (RIBA).
Osvojio je nekoliko važnih nagrada.
Dobrovićev beogradski period vezuje se upravo za Generalštab. Kompleks je građen od 1956. do 1965. godine, kao dvočlani ansambl, a tada se nazivao Državni sekretarijat za poslove narodne odbrane.
Ideja arhitekte Dobrovića pobedila je na konkursu 1953. godine. Kompleks je pravljen od kamena mrkocrvene boje iz okoline Kosjerića i belih mermernih ploča sa ostrva Brača.
Za Dobrovićem je u Beogradu ostalo puno neostvarenih urbanističkih i arhitektonskih ideja koje nisu realizovane, ali svakako ostaje da je Nikola Dobrović bio jedan od najboljih arhitekata i urbanista u Jugoslaviji, a izvedeni projekti pojedinačno i u celini predstavljaju izuzetno kulturno nasleđe.
Neshvatljiva je i sama pomisao da se uklone ostaci njegovog monumentalnog dela dvadesetog veka, optimalno uklopljenog na raskršću dve glavne beogradske ulice. To što je Generalštab teško oštećen vandalskim NATO bombardovanjem, ne znači da se nije mogao obnoviti, jer postoji dovoljno detaljna projektna dokumentacija, što je konzervatorima olakšica da obnove zdanje bez rizika da se izgubi autentičnost. Isto tako stoji da taj arhitektonski objekat ne bi morao da na silu zadrži funkciju objekta za vojnu administraciju, ako uzmemo u obzir da posle raspada Jugoslavije potreba za administraciju tolikog obima nije potrebna. Međutim, sasvim je moguće odrediti druge funkcionalne namene, bez ikakvih arhitektonskih i građevinskih prekrajanja, što je najbitnije za očuvanje autentičnosti, kako u eksterijeru, tako i u enterijeru.
I konačno, shvatljivo je da su se profesionalci u službi zaštite i strukovnim, nevladinim organizacijama izjasnili kako treba. Odnosno protiv ideje o zastrašujućoj odluci da se do „zdravice“ uklone tragovi kulturnog nasleđa dvadesetog veka.
A beskonačno je neshvatljivo da su oznaši, udbaši, BIA-jaši uleteli u Republički zavod za zaštitu spomenika da zastrašuju i prete stručnjacima, profesionalcima, čuvarima nasleđa, i naslednicima Sv. Save, kneza Miloša, Milorada Panića Surepa i…
Autor je istoričar umetnosti i bivši direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
