foto (BETAPHOTO/MILAN TIMOTIĆ/MO)Prema članu 2. stav 1. Ustava, nosioci državne suverenosti su građani koji je ostvaruju referendumom, narodnom inicijativom i preko slobodno izabranih predstavnika u skupštinama Republike, autonomne pokrajine, i jedinica lokalnih samouprava.
To jemči stav 2 istog člana, određujući da nijedan državni organ, politička ogranizacija, grupa ili pojedinac ne može prisvojiti njihovu suverenost, niti uspostaviti vlast mimo njihove slobodno izražene volje.
Ustav, u članu 5, jemči i ulogu političkih stranaka u demokratskom oblikovanju političke volje građana, zabranjujući im da neposredno vrše vlast, potčinjujući je sebi. Pošto Srbija više od jedne decenije nije demokratska država, njen autoritarni habitus prebražava političku volju u razne oblike marifetluka koji građane lišavaju suverenosti.
Autoritarnost je i osnovni uzrok političkih marifetluka, a njih uglavnom osmišljava i sprovodi predsednik Republike. Zahvaljujući tome, on uspeva da svoja protokolarna Ustavna ovlašćenja učini delotovornim. Marifetluci uvek traže bilo kakvu povezanost sa pravnom normom.
Kad je reč o marifetluku putem referenduma, njega je u Srbiji podstakla ustavna promena. Ustav iz 1990. godine predviđao je članom 133. stav 3. da je za ustavnost referenduma bila potrebna većina od polovine ukupnog broja birača upisanih u birački spisak, što je davalo veći značaj nosiocima suvereniteta od važećeg Ustava usvojenog 2006.godine, koji članom 203. stav 3. predviđa da je za njegovu uspešnost dovoljna većina izašlih birača ne određujući stepen njihove izlaznosti, što čini relevantnim čak i referendum na kojem su izašla samo tri upisana birača od kojih su dva bila ’’za’’ a jedan ’’protiv’’.
U Švajcarskoj, koja referendume najčešće praktikuje, cenzus izlaznosti takođe nije predviđen, ali pošto je tamo izlaznost građana tradicionalno velika, ova okolnost nikada nije bila razlog zloupotreba.
U Srbiji pozicione političke stranke često nude referendumska izjašnjavanja građana jer su se u sprovođenju izbora osposobile za marifetluke putem: uvećanja broja glasača, narušavanja tajnosti izjašnjavanja, ,,bugarskih vozova’’, paralelnih biračkih spiskova, omalovažavanja političkih protivnika, zloupotreba nacionalnih televizijskih i radio frekfencija i raznih oblika izbornog inženjeringa.
Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi, usvojen 2021.godine, u osnovnim odredbama opravdano insistira na: vladavini prava, slobodi učešća u izjašnjavanju građana, njihovom ličnom i tajnom izjašnjavanju, zaštiti prava i drugim demokratskim vrednostima. Ali, autoritarna stvarnost sve te vrednosti ignoriše, omogućujući političkim strankama prisvajanja državnog suvereniteta od građana.
Dobro je što pomenuti zakon uređuje: obavezni i neobavezni referendum; referendum na zahtev građana; savetodavni referendum; organe za sprovođenje referenduma; referendumsku kampanju; finansiranje referendumskog izjašnjavanja; oblikovanje pitanja za odgovore sa ,,za’’ i ,,protiv’’ ili sa ,,da’’ ili ,,ne’’; referendume na nivou Republike, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave; zaštitu prava po prigovorima, žalbama i tužbama; prekršajnu odgovornost. Ali, autoritarnost države i te propise kompromituje radi ostvarivanja političkih interesa.
Dobro je i to što pomenuti zakon omogućava shodnu primenu izbornih propisa, ali su građani već postali svesni da se i ti propisi narušavaju do besmisla, zbog čega su strani posmatrači izbore u Srbiji nazvali – šokantnim.
Narušavanje Ustava i zakona nije vršeno samo pristrasnim primenjivanjem, nego i potpunim neprimenjivanjem njihovih odredaba što je, nažalost došlo do izražaja i pri određivanju pravnog statusa južne srpske autonomne pokrajine. Po članu 182. stav 2. Ustava, Kosovo i Metohija treba posebnim zakonom, koji se donosi u postupku za promenu ustava, da dobije status – suštinske autonomije. Ali to nije učinjeno ni posle osamnaest godina od njegovog stupanja na snagu.
Način donošenja tog zakona uključuje i referendumsko izjašnjavanje nosioca suvereniteta, što je skoro dve decenije, ,,mrtvo slovo na papiru’’.
Autoritarna politička vlast u Srbiji nije marila za Ustav ni 2013.godine kada je prihvatila Briselski sporazum o normalizaciji odnosa između države Srbije i surogatdržave kosmetskih Albanaca, koja je, uz podršku evroatlantskih moderatora, već dostigla status protektorata. Srbija je taj sporazum prihvatila, iako je protivustavan. Prihvatio ga je i kosovski protektorat, jer mu je odgovaralo, ali nije ispunio ni jedinu obavezu – formiranje zajednice srpskih opština. Iako je neispunjenje te obaveze osnov za raskid postignutog sporazuma po ratifikovanoj Bečkoj konvenciji o ugovornom pravu, predsedniku Republike Aleksandru Vučiću, koji zastupa srpsku stranu van okvira svoje ustavne nadležnosti, nije ni palo na pamet da ga raskine i tako vrati Srbiju u stanje pre njegovog zaključenja. Raskidom tog sporazuma prestao bi i Ohridski sporazum iz 2023.godine, jer je taj sporazum usvojen radi sprovođenja Briselskog.
Građanima ostaje da se čude kako je Aci Srbinu važniji interes evroatlantskih moderatora od interesa nosioca suvereniteta u državi Srbiji. A Aci ostaje da objasni zašto ne čini ono što može, a čini ono što ne može.
Postskriptum: Čim sam završio ovaj tekst, objavljena je vest da je došlo do velike nesreće rušenjem nadstrešnice železničke stanice u Novom Sadu, u kojoj je stradalo četrnaest ljudi. Predsednik Republike je već zatražio od nadležnog tužilaštva da odgovorna lica budu procesuirana i strogo kažnjena, a od Vlade da se pozabavi političkom odgovornošću nosilaca vlasti. Svoju odgovornost nije ni pomenuo, iako je radove na železničkoj stanici izvodila firma iz Kine, sa kojom je Srbija uspostavila ,,čelično prijateljstvo’’.
Autor je bivši sudija Vrhovnog suda i univerzitetski profesor u penziji
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
