Bizarna želja skromnog građanina

Ovde će biti istaknut i dokazivan posve suprotan stav od onog koji je artikulisala većina učesnika u ovom zanimljivom propitivanju. Biće upućen apel budućoj vlasti da se ne trudi previše i da na mnogim linijama svoj pregrejani aktivizam „oladi“, kako bi rekli naši mladi. Time se nipošto ne zagovara nekakvo anarhističko ukidanje države, jer bez nje nema ni tržišta, ni građanskog mira, ni savremene civilizacije.

Najvažnija aktivnost iz koje bi država morala radikalno da se povuče jeste iniciranje veličanstvenih projekata koji su se već potvrdili kao moćno sredstvo političkog marketinga ali za koje niukoliko nije jasno da će Srbiji doneti kakvo dobro. Čini se da ne bi bilo dobro da Srbija akcijom vlasti sebi priušti još jedan „Beograd na vodi“ jer nije jasno kako će i ovaj jedan uspeti da preživi. To važi i za sve druge projekte koje inicira vlast a koji se najčešće sklapaju sa strancima. Oko tih projekata javlja se čitav niz skoro nerazrešivih problema.

Prvi takav problem sastoji se u činjenici da su ti poslovi nedovoljno transparentni, a otud i sami projekti „mutni“ jer se mnoge informacije o njima uskraćuju javnosti uz istinit iskaz ili izgovor da na tajnosti insistiraju ugovorni partneri. Jednako velik hendikep sastoji se u tome što u njihovom sklapanju sa naše strane učestvuju političari i činovnici, a sa one druge strane prekaljeni delatnici iz inostranog poslovnog sveta. Pregovaranje je visoka nauka i rafinirana veština. Mogu li po nas biti povoljni uslovi koji se ispregovaraju u komunikaciji naših amatera i stranih dobro upućenih i poslovno iskusnih delatnika? Tu je i nerazrešiv problem drastične asimetrije u motivaciji: činovnici i političari sa državnim novcem naspram poslovnih vukova čija motivacija izvire neposredno iz vlasništva.

Mali su izgledi da će ova preporuka imati učinak. Pokretanje projekata i uplitanje u ekonomske procese i finansijske tokove podrazumeva rukovanje velikim iznosima novca. Iako je svako nevin dok se suprotno ne dokaže, sama činjenica da je u pitanju velik novac daje povoda i velikim a teško otklonjivim sumnjama. A poslovica kaže „Ko med tuši, taj i prste liže“. Ili, kao kod Dostojevskog u „Zlim dusima“, kad svi očekuju skandal, skandal mora i da se dogodi.

Autor je ekonomista, profesor Ekonomskog fakulteta u penziji

Priredila: I. Nikoletić