Blago Vučiću sa nama, ali teško nama sa njim

Blago Vučiću sa mnom. Zato što nemam nameru da ga skidam. Jer da bi ga skinuo, morao bih da se kandidujem za neku ozbiljnu funkciju ili da budem daleko bilo, nekakav politički lider. Tako nešto je nemoguće iz verovatno trocifrenog broja razloga, a prvi i najvažniji je taj što ja to ne umem. E sad, to što ja ne umem da „skinem“ Vučića nije problem, problem je što to izgleda ne umeju ni oni koji bi bar po prirodi stvari trebalo da to čine.

Kako ja nisam jedini na koga se odnosi rečenica koju komentarišem, već je ovo stav jednog dela javnosti prema mnogo važnijim ljudima koji svaki na svoj način ismevaju aktuelni režim, važno je da znamo kako humor ne služi, ili bar ne mora služiti svrgavanju ove ili bilo koje vlasti. LJudi koji proizvode humor, jednostavno žele da nasmeju ljude kojima se obraćaju.

Da li će humor uticati na političke stavove ljudi koji to prate, to proizvođač humora ne može da zna, ali to mu svakako nije zadatak. Cilj svakog ko govori ili piše nešto duhovito je potreba da nasmeje onoga kome se obraća. Zadatak pisca ili kolumniste je da piše, a zadatak opozicionih političara je da menjaju vlast. Moje skromno mišljenje je da kolumnisti u Srbiji nemaju težak zadatak, jer ne mogu oni toliko loše da pišu koliko opozicioni političari mogu voditi lošu politiku.

Ali, ajde da malo budemo realni, za ovakvo stanje u državi, ako se ovo državom nazvati može, veliku odgovornost snose sami građani. Jer, za proteklih sedam godina, nisam samo pisao. Jedno vreme zanosio sam se društvenim aktivizmom. Kažem zanosio, jer sam verovao da ću onim što snimim uspeti da nekog u nešto ubedim. Snimio sam i govorio o bezrazložno posečenim stablima na Kališu, ukradenoj autentičnoj kaldrmi iz Skadarlije, Trgu republike koji je pretvoren u aerodromsku pistu, poklonjenom zemljištu na kome je izgrađen „Beograd na vodi“ i još mnogo čemu. I ništa. Svi su ćutali. Beograd će definitivno ostati bez Starog savskog mosta, Sajma i ko zna čega još. A znate zašto? Zato što ste ćutali.

Da je nakon posečenog prvog stabla na Kališu, makar onog koje je bilo simbol, ispod koga su se mnogi ljubili i zaljubili, na ulice izašlo sto hiljada ljudi, možda bi nešto i zaustavili. Ovako, nema šanse.

Učiniće sve što su naumili, jer na sve to građani nečinjenjem pristaju. Jasno je meni da većina ljudi sve to nije podržala, niti danas podržava. Ali mentalno neslaganje sa onim što se u ovoj zemlji događa nije dovoljno da bi se stvari promenile.

U svakom slučaju, za ovakvo stanje nikako ne mogu biti krivi ljudi koji pišu ili proizvode humor u nezavisnim medijima.
Kolumna može biti dobra ili loša, humor takođe. Ali ni pisanje ni humor ne služe promeni režima, jer je Srbija odavno toliko podeljena zemlja da se pisanjem kolumni ne mogu nikom promeniti politička ubeđenja.

Dobar humor, ili dobra kolumna, mogu onome kome su upućeni, popraviti dan. I meni lično je samo to cilj. Da uspem nekoga da nasmejem. I zato ću nastaviti.

E sad, da li se zezaju i neki od onih koji bi zaista trebalo da „skinu“ Vučića, o tome imam svoje mišljenje, ali neću da vam kažem.

Razmislite sami o svemu. I ne krivite kolumniste, oni su za ovu priču nebitni likovi. Ipak i tako nebitni, možda vam mogu popraviti dan, a to u poslednjih više od četiri hiljade dana nije mala stvar.

Dakle, slažem se, blago Vučiću sa nama, ali teško nama sa njim…

Autor je advokat iz Beograda

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.