Blanko poverenje većine

Međutim, iako je formalna uloga skupštine u kreiranju politike veoma važna, opšte je mišljenje da je njen stvarni uticaj kod nas nedovoljan, pa se najčešće pretvara u „pričaonicu“ gde se samo potvrđuju vladine odluke ili odluke koje se donose na nekom drugom mestu. Njen stvarni uticaj izostaje iz više razloga, i to: zbog snažnog delovanja političkih stranaka i njihovih lidera; zbog povećane uloge vlade; zbog veće sposobnosti izvršne vlasti da formuliše politiku i obezbedi vođstvo; zbog snažnog uticaja određenih interesnih grupa i masmedija; itd. U ovom kratkom osvrtu na funkcionisanje Skupštine Srbije, nije reč, naravno, o podrobnoj analizi skupštinskog rada i rada skupštinskih odbora, koja bi pokazala, svakako, i značajna ostvarenja, već skretanje pažnje na neke slabosti i potrebu njihovog otklanjanja, koje se bez teškoća mogu uočiti, pre svega, preko TV prenosa skupštinskog rada.

Karakterističan i vrlo očigledan nedostatak u funkcionisanju skupštine je nedovoljna kreativnost, sloboda i samostalnost poslaničke većine pri donošenju određenih zakona i odluka. Stiče se utisak da Vlada ima „blanko poverenje“ skupštinske većine, koja se gotovo uvek ponaša „transmisiono“ u odnosu na predloge Vlade. Skupštinska većina ne drži Vladu „u strahu“ da će eventualno odbaciti neke njene predloge, pogotovo kada se suoči sa valjanom argumentacijom opozicije. Praktikujući rutinski pristup pri usvajanju predloga Vlade, ona tako samo povećava  sigurnost Vlade da će njeni predlozi uvek biti prihvaćeni. Naravno, ovakav pristup je daleko od suštinskog parlamentarizma, čak ispod nivoa skupštinske prakse i u sistemu političkog monizma i jedinstva vlasti.

Pored toga, neprihvatljivo je nepotrebno zaoštravanje političkih konflikata između pozicije i opozicije, obično  posle kritičkih primedbi opozicije na vladine predloge zakona i odluka. Umesto korektnih odgovora na upućene kritike, sledi nervozna reakcija, obično se odstupa od dnevnog reda, previše se ide u prošlost i konstantno, ali veoma dugo, ponavljaju optužbe prethodne vlasti za učinjene promašaje, zbog kojih je ona i izgubila izbore, pa se tako konfliktni odnos još više produbljuje. To dovodi do podizanja političke tenzije, pri čemu se razmenjuju veoma teške reči govora mržnje, uvreda i raznih insinuacija, a sve u funkciji promocije stranačkih interesa. Ti „verbalni dueli“ su najčešće ispod svakog nivoa, kao izraz niskog stepena političke kulture i odsustva nužnog stepena demokratske tolerancije. Sve to ima za rezultat stvaranje neprijatne i mučne atmosfere u javnosti, uz osećanje da stvarni interesi i potrebe građana nisu u centru skupštinskog rada.

U funkcionisanju skupštine je vrlo očigledna pojava prevelike satanizacije opozicije, čak i u slučajevima kada ne postoje stvarni razlozi za strah vladajuće strukture da će njen politički rejting biti ozbiljno ugrožen. Skupštinska većina, u očiglednoj težnji da opoziciju potpuno diskvalifikuje, reaguje na svaku kritičku reč i nepotrebno polemiše sa opozicionim poslanicima, doprinoseći tako (mimo svoje volje, svakako) formiranju utiska javnosti o vladavini putem konflikata i afera, a ne na način rešavanja akutnih društvenih problema. Zar je potrebno naglašavati da opoziciju treba „negovati“, a ne „uništavati“, jer je kritički odnos prema vlasti ne samo potreban, nego i neophodan, od koristi za društvo, ali i za samu vlast. Poseban nedostatak u skupštinskom radu čini i nedovoljna kontrolna funkcija skupštine, koja se prevashodno odnosi na izgrađivanje institucionalnih mehanizama, preko kojih se obezbeđuje da Vlada bude odgovorna i efikasna.

Naravno, pred pomenutim i drugim slabostima, koje se mogu označiti kao „dečje bolesti“ srpskog parlamentarizma, ne stoje nepremostive prepreke. One mogu biti u značajnoj meri potisnute i učinjene tolerantnim, ali uz mnogo više političke volje, pre svega, većinskog (vladajućeg) dela skupštine, što bi, nesumnjivo, podiglo nivo poštovanja i poverenja građana u skupštinu, a samim tim i u politiku i političare.