Bleda lica vođa opozicije

Svakom od nas, od radnika za strugom do profesora za katedrom, iz dana u dan, ulazeći u suštinu onoga što radimo, bivalo je jasnije koliko nepoznanica još stoji pred nama, koliko moramo još naučiti da bismo dostigli potreban nivo kvalifikacije za ono što nam je povereno.

Naprotiv, skupina na vlasti, čak i ako je malo teorijski priučena – sokoljena sopstvenom hvalom o tome kako su bili vanredno dobri studenti ili potkivani lažnim diplomama i prepisivanim doktoratima, bez iole iskustvenog u svemu, pa čak i u loptanju sa decom među koševima, odlučuje o svemu – od naslovne stranice bljutavog tabloidnog smeća do najviših državničkih odluka životno važnih za opstanak jedne države, i – još važnije – za ostanak jedne čitave nacije, ne pitajući pritom nikoga za savet, ne konsultujući se ni sa kim o bilo čemu, uverena da im se mozgovi već prelivaju kroz uši, da u njima više nema mesta da se bilo šta doda.

U tom delovanju, naočigled svih, oni svesno krše Ustav i većinu zakona – da ostavimo po strani osnovne principe demokratije koju (već više od dva veka) neuspešno (poput puta u Grdeličkoj) pokušavamo da izgradimo, i svaki put, kad pomislimo kako smo je konačno izgradili i slavodobitno se provozamo automobilima bez krova – nekakav crni đavo iz njene nutrine gurne je na nas svom snagom.

Pritom, oni ljudi koji su p(r)ozvani da ukažu na razmere te štete, da skrenu pažnju, da upozore, da se usprotive, da ne dozvole – počev od onih koji „stanuju“ u Knez Mihailovoj 35, okrenutog pogleda i glava čine se neveštim, odmaknutim, uzmaknutim, a njihova odgovornost pred sutrašnjicom, pred istorijom, neće biti nimalo manja od odgovornosti razularene skupine na vlasti.

I, evo, kao po tradiciji, ispunjavaju se crne slutnje. Potrošeno je uzalud još jedno vreme, smišljeno je ugušen još jedan opravdani bunt, još jednom je deo probuđenog naroda darivan razočarenjem. Isušena je još jedna hučna reka, vraćena u dirigovano korito, pa sabijena u uske cevi i usmerena ka generatoru koji će poslušno praviti svetlo za novu budućnost – onu budućnost koju je, poput pokladne baklje, mimoustavno i nezakonski širom zemlje pronosio planirani novi doživotni predsednik Srbije. Način na koji je ta reka bunta vođena, usmeravana, trpani džakovi na njenim obalama – jedino je vodio šatoru razapetom na rubu gazdinog imanja koji će, ma koliko mu to smetalo pri pogledu na prozor, trpeljivo gledati kampere sve dok mu u posed ne bacaju plastične flaše i kore od banane.

Ne može se, a ne izraziti žaljenje za potrošenu energiju nekih svetlih likova iz te matice (naravno, i svakog običnog građanina koji je širom Srbije tabanao gotovo pola godine), likova čije smo mudre reči imali prilike da dobro čujemo, ali su one kroz većinu glava prošle kao promaja kroz skladišni prostor, a više su ostali u pamćenju neartikulisani uzvici onih koji su imali zadatak da „pale masu“; deklarisane (a neki opravdano sumnjaju – od vlasti nametnute) vođe opozicije su još jednom pokazale svoja bleda lica.

Ni najveći i najpozvaniji analitičari – a, s druge strane, i ono malo vidovnjaka koji su pretekli nakon Nostradamusa, baba Vange i deda Miloja, ne mogu sa sigurnošću reći o našem sutra. A bojazan je da će pojam sutra biti u budućnosti izostavljen ne samo iz naših rečnika već iz života ove nacije. I to kompletne nacije: i nas tlačenih, i onih koji tlače, jer da drugi oni umeju da misle na sutra – ne bi ovako delovali, jer se niko od njih ne pita kako će sutra pred nas, kad svane dan pod drugim okolnostima.

U jednom od prethodnih tekstova napisao sam o jednoj strašnoj bojazni, o krvi koja se može proliti. A to nije isključeno jer se, ponavljam, više ovde ne brani niti ideja, niti ideologija, niti partija, niti vlast, niti država – pa, na kraju, hajde da pomenem prvi put – ni Kosovo (Kosovo, koje smo od mita pretvorili u floskulu, u jeftinu monetu kojom trgujemo, a pritom ne raspolažemo njome).

Ovde i sada brani se mnogo više od toga. Mnogo ličnog, stečenog. Ulozi su, dakle, preveliki – i zato će i njihova odbrana biti takva.

Konačno, mi koji u svojim radnim knjižicama upisujemo već petu deceniju i jednom smo nogom u skupu onih koji su određeni da delom svojih pošteno i s mukom stečenih prinadležnosti finansiramo ove vladare i svetlu budućnost, znamo šta se dogodi kad mašina u pogonu (u koji oni ulaze samo kad presecaju vrpce i klikću obećavajuće govore) počne da se kvari. Ako se odmah ne zamene delovi – kvar će svakog dana biti sve veći, mašina će sve više praviti škartove i sve će biti na gubitku. I tako ćemo je „terati“, u sve gorem stanju, i jednog dana će mašina stati, postati potpuno neupotrebljiva, i poslaćemo je na smetlište. I, ako imamo novaca, kupićemo novu.

To oni koji imaju iskustva i pameti – znaju. Ili bi bar morali znati.

Zato je moramo blagovremeno zaustaviti. Jednoga jutra, kao za vreme odavanja pošte nečem što je već umrlo, moraju se zaustaviti naši koraci, moraju se zatvoriti dnevnici u školama, moraju studenti ostati van amfiteatara, pozorišta spustiti svoje zavese i skinuti afiše, pisci odložiti svoja pera, sportisti stati uz aut-linije, zatamniti ekrani, zaćutati spikeri, čistači ulica prisloniti svoje metle uz zidove… Jednog jutra, kad otvorimo oči.

Sve mora stati, sve se – najednom – mora zamrznuti.

Dok tamni oblak nad nama ode, dok sunca nad nama ne bude ponovo.

Autor je književnik