Blekfild investicije (2)

(Nastavak iz jučerašnjeg broja)

Oficijelna Banjaluka je veoma nezadovoljna poslovanjem kompanije najbogatijeg od braće (koji se neretko smatra i najimućnijim čovekom Evrope, pošto je taj Indijac državljanin V. Britanije) Lakšmija Mitala u Republici Srpskoj. Njegova francuska firma „Arselor-Mital“, koja je većinski vlasnik rudnika gvožđa nedaleko od Prijedora – kako tvrdi vlasti RS – raznim malverzacijama godinama isisavaju profit iz RS.

I pored takve reputacije Lakšmi Mital širi svoje poslovne aktivnosti po svetu. Neretko je dobrodošao od strane političke elite i kada se osnovano pretpostavlja šta će učiniti vitalnim državnim ekonomskim interesima. To uspeva zato što težište delovanja stavlja na uspostavljanje ličnih veza sa političarima i činovnicima koji su relevantni za njegove oblasti delovanja. Uz koristi koju njima nudi, previđa se šteta koju donosi nacijama u čije ime njegovi političko-birokratski prijatelji upravljanju javnim poslovima. Legalni primer iz domena rečenog je ono što se dešavalo na relaciji London – Bukurešt 2002. godine. Tada je čak i Toni Bler – za koga se sumnja da do današnjeg dana predstavlja lobistu pomenute kompanije – poslao pismo rumunskoj vladi u kome je podržao namere Lakšmija Mitala da preuzme čeličnu industriju te zemlje. Zna se da je to ondašnji britanski premijer učinio zbog donacije koju je prethodne godine pomenuti Britanac indijskog porekla dao Laburističkoj stranci. Ne zna se pouzdano, ali se nagađa da je bilo i nečeg više od toga.

Tako radi ne samo Lakšmi Mital, koga smo naveli kao primer, već i mnogi drugi biznismeni mračnih „blekfild“ namera, a političari i u mnogo ozbiljnijim zemljama od Srbije sa njima posluju iz svojih egoističnih namera. Štaviše, i kada se ne radi o njihovim lično-partijskim računima, u želji da što pre reše neki problem ili pak usled birokratske inertnosti pa i neukosti, nedovoljno ozbiljno pristupaju analizi kredibiliteta i potencijala onih koji žele da preuzmu neko naše preduzeće. Tako se – taj primer navodim da ne ispadnem da sam u vezi za temom o kojoj pišem pristrasan prema Rusima – u vezi sa privatizacijom Železare Smederevo ovih dana spominje i ruska kompanija Crveni oktobar. Valja znati da se radi o firmi koja je bila na granici bankrota, a tek na osnovu pomoći pružene iz strateških nacionalnih razloga nije propala (ali je i dalje daleko od uspešnog poslovanja). Uz to rusku javnost je nedavno potresla ozbiljnom eksplozijom u pogonima te kompanija koja je prouzrokovala i ljudske žrtve. To je bio povod za tekstove u ruskim medijima, između ostalog i o opasnoj dotrajalosti opreme sa kojom raspolože. Otuda, ako kod nas Crveni oktobar i dolazi sa dobrom namerom, daleko je od toga da ima valjane kapacitete da je ostvari.

Preduzeća u restrukturiranju koja još imaju neku perspektivu predstavljaju „skupe igračke“ i mora se ozbiljno paziti kome se prepuštaju, kako ne bi bila dotučena uz dodatne ozbiljne posledice za Srbiju. Zato sve strane kompanije i oni koji ih vode a nameravaju da preuzmu neku od srpskih firmi moraju da budu posmatrane kroz tri lupe. I to mora da važi za Ruse, Amerikance, Nemce i ma koga drugog. (Geo)politički sentimenti ili lično-partijski računi ne smeju da budu iznad nacionalnih interesa.

O svemu tome moramo da vodimo računa da nam se ne bi dogodilo da neko ko posluje na način koji nije u skladu sa poslovnom etikom i bar solidnim profesionalnom standardima postane vlasnik Železare ili nekog drugog preduzeća od strateškog značaja – a već se priča da će na red za privatizaciju doći i Telekom, a možda delimično i EPS – i tako Srbiji nanese ozbiljnu štetu. Ako su neki činovnici ili pak političari spremni na to, moramo mi građani Srbije da se energično borimo protiv toga.