Bliskoistočni začarani krug

Poslednji događaji u Siriji pokazuju da Izraelsko- palestinski sukob jeste najdugotrajniji ali nije jedini. Pored Palestinaca koji nemaju nikakvu državu, tu su i tri države koje ne funkcionišu kao celine (Irak, Sirija i Liban), jer centralne vlasti ne kontrolišu ukupnu teritoriju svojih zemalja.

Velike sile pokušale su sve što im stoji na raspolaganju da, pored ostvarenja svojih interesa, uspostave kakav-takav balans snaga, kako bi se međusobna ubijanja zaustavila. Taj balans je održao nesigurno primirje u Siriji, posle građanskog rata koji je izbio pre 13 godina, odneo više stotina hiljada života i preko tri miliona Sirijaca poslao u emigraciju samo u Tursku.

SAD su prestale da pomažu opoziciju predsedniku Asadu zbog njihove radikalno-islamističke ideologije, a Rusija je počela da ga direktno štiti svojim oružjem, kao i vojnicima i ratnom avijacijom. Opozicija se u toj zemlji podelila na tri dela: bivši pripadnici sirijske vojske, islamističke organizacije i kurdske milicije. Svako je imao svog sponzora (SAD, Turska) i zajedničkog neprijatelja: predsednika Asada. Rusija, kao i Iran, direktno su pomagali sirijskom režimu, ali i preko Hezbolaha iz Libana (Iran). I sve bi se možda nastavilo da balansira i dalje, da Hamas nije napao Izrael prošle godine, kao i da mu se nije pridružio Hezbolah iz Libana, svakako po naredbi Iranske vlade.

Izraelski odgovor u Libanu je toliko oslabio Hezbolah, da je morao da povuče svoje jedinice iz Sirije, što je napravilo vakum, koji se na Bliskom istoku popunjava brzinom svetlosti. Sirijska opozicija, bila ona radikalno islamistička ili nešto drugo, osetila je svoj trenutak i krenula frontalno na demotivisanu sirijsku armiju, osvajajući najveće gradove u zemlji bez većeg otpora. Tako su došli i do glavnog grada Damaska, gde se Asadova armija jednostavno predala, što podseća na događaje od pre više godine u susednom Iraku (Mosul).

Vođe Islamističke organizacije Hajat Tahrir al-Šam (HTS) su brzo shvatile trenutak i javno se ogradile od Al Kaide i Islamske države, tražeći podršku Zapada, uz tvrdnje da će njihova politika biti sasvim drugačija u odnosu na nekadašnju džihadističku ideologiju. Na ovaj način je prva faza promena u Siriji praktično okončana ali je situacija toliko nejasna da ostavlja mogućnost novih problema, usled različitih interesa ne samo spoljnih faktora, veći onih koji su direktno srušili Asada.

Najveći gubitnik u ovoj situaciji, pored samog Asada, je Iran koji posle sukoba sa Izraelom, sada može samo da posmatra kako se ruši “vatreni prsten“ oko Izraela, u koji je režim u Teheranu uložio ogromna sredstva. To se pre svega odnosi na libanski Hezbolah, koji je ostao bez podrške iz Teherana, te zbog toga povukao svoje snage iz Sirije u Liban i time oslobodio prostor drugima za delovanje. Rusija, sa svoje strane, nije imala poseban interes da se ozbiljnije umeša u spasavanje Asada, već je ostala zatvorena u svojim vojnim bazama u sirijskom Tartusu i Latakiji. Amerikanci, takođe, ne nameravaju da pomeraju svoje ograničene snage koje drže u toj zemlji (baza al-Tanf sa oko 900 američkih vojnika), očigledno u kontaktu sa pobunjenicima, sa kojima bi mogli da postignu puno razumevanje.

Izjave koje dolaze is redova HTS-a jesu vrlo optimističke i dobro primljene na Zapadu ali svakako nisu dovoljne da smire situaciju u zemlji. Potrebno će biti vreme, koje će pokazati prave ciljeve svih učesnika u konfliktu i koliko je te interese moguće pomiriti. Razlike su očigledne i razlog spajanja svih frakcija u Siriji (rušenje predsednika Asada) je ostvaren. Sada sledi mnogo teži zadatak u kontroli situacije u zemlji i prihvatanju emigranata koji će u hiljadama početi da se vraćaju u Siriju iz susednih zemalja.

Izrael, sa svoje strane, ima jednog neprijatelja manje (Asad) ali sa kojim godinama nije imao nikakve teže sukobe i tek treba da nađe, ako je to uopšte moguće, zajednički jezik sa novim vlastima u Damasku. Da li će u tome uspeti, zavisi od previše faktora, koji za sada nisu jasno definisani. Stabilnost na Bliskom istoku će morati da sačeka neko drugo vreme, uz veliki broj izazova na tom putu.

Autor je bivši ambasador u Izraelu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.