Blokade i kampovanje nisu isključeni, ali strpljenje je majka svake pobede

Nikad ništa nije ovako uzdrmalo čoveka koji sedam godina progoni neistomišljenike, uništava živote, pritiska, ucenjuje, blati, organizuje najmoćniju kleptomansku organizaciju na Balkanu zvanu SNS, zatvara medije za drugačije mišljenje, čisti sve institucije od ostataka samostalnosti, prodaje zemlju i vodu za budzašto, prodaje naš rad kao najjeftiniji u Evropi, seče plate i penzije, zapošljava samo svoje partijce, štiti nasilnike i organizuje batinaše.

Ovi protesti su pokazali i da Srbija neće da se miri sa neslobodom, masovnim napuštanjem ljudi naše zemlje, siromaštvom i nezaposlenošću, nasiljem i lažima sa režimskih medija.

Naravno, uvek svi imamo mnogo toga da kažemo kao potpuno opravdanu kritiku. Ipak, krenimo redom, uz podsećanja na stvari koje smo možda zaboravili.

Uradite nešto jače, radikalnije (ali nikako jaja ili upadanje u zgrade režima)

To, jače i radikalnije, ne dolazi u obzir jer nećemo nasilje. Neće niko od nas nasilje, neće ni organizatori protesta 1 od pet miliona, kao ni mi, opozicione stranke. Ko hoće nasilje? Samo režim. Pa čemu onda takva, često izgovorena rečenica? Zato što su neki ljudi umorni od šetnje, za njih ovo predugo traje, žele konkretan rezultat, a toga još nema. I ne može ga biti bez strpljenja, jedinstva i želje građana. To je pokazao i veličanstveni skup 13. aprila. Vučić je jedva čekao bilo kakav incident, bilo kakvo staklo da pukne, ali naravno da upravo taj ogroman broj ljudi na mitingu nije naseo, bez obzira što su mnogi nestrpljivi i željni slobode.

Zašto ne počnete blokade i kampovanje?

Te akcije nisu uopšte isključene. Naravno, za to mora da postoji želja i spremnost ljudi koji dođu na protest. Ta želja i spremnost se ne pokazuje na mrežama. Toga zasad nema. Složićete se da bi loše delovalo da se organizuju blokade ili kampovanje na kojem je nas desetak. Zato sa tim koracima ne treba žuriti. Ovo je maraton, a ne sprint. Strpljenje je majka svake pobede.

Želimo pregovore sa vlastima o izbornim uslovima, novom REM, novom uređivačkom konceptu informativnog programa RTS, dogovor o slobodi medija. Nije naše da određujemo sastav njihove delegacije, pa čak i ako delegiraju nenadležnog čoveka kao što je Vučić. Ali ono što znamo je da su nam zahtevi jasni, precizni i ostvarivi i da nećemo od njih odustati, kao i da će svi razgovori biti predstavljeni javnosti. NJihova kula se ruši, oni jesu u panici i strahu i to je vidljivo. Zato moramo strpljivo i pametno.

Neću da šetam sa…(staviti po želji)

Smisao okupljanja cele opozicije, Saveza za Srbiju i Sporazuma sa narodom, nije u tome da se svi slažemo u svemu, da imamo iste poglede, ideologiju i program, već u borbi da dobijemo slobodne i fer izborne uslove i slobodne medije u Srbiji, nakon čega ćemo moći da se ravnopravno takmičimo sa našim posebnostima. Nije smisleno, niti baš korisno, da neko misli da „šeta zbog nekog“. Protestujemo zbog ove zemlje i raspada u koji je dovedena i zbog naše zajedničke budućnosti a ne zbog nekog lidera. Takođe, važno je reći, ne protestuju ljudi ni zbog partija koje to nisu samo u nazivu, niti zbog pravljenja novih organizacija koje će, samo što nisu, ispraviti sve nečistoće Srbije i počistiti ovaj režim.

Među nama, ako neko misli da je meni divno kad neki od govornika u Beogradu koriste kamion da se još malo javno igraju svojim kompleksima i revizijicom istorije, reptilijancima i teorijama zavere, vara se. Ili ako neko misli da se u svemu slažem sa Boškom, Vukom, Lutovcem, isto se vara. Ali mi imamo zajedničku platformu i oko toga se slažemo. Pravimo novu političku kulturu. Dok smo se bavili neslaganjima, ovaj režim je rastao i jačao, mrvio sve glasove protiv i ugušio nas skoro potpuno. Nema diskriminacije među nama, ako diskriminacije nema za naprednjačku šipku i bokser. Neće ljudi ni pokušaje opravke iznutra, tužne želje da se „uđe u salu“ Skupštine, prekine bojkot. Zato su, nadam se, providni pokušaji režima da Maja Gojković pokrene skupštinske konsultacije sa ciljem da samo vrati opoziciju u Skupštinu. To ne može. Nadam se da svi u opoziciji imaju toliko pameti da ne nasednu na ovu jeftinu podmetačinu. Pregovori samo sa ovlašćenom delegacijom, mimo skupštinskih tema.

Proteste organizuje opozicija

Netačno. Proteste organizuju mladi ljudi koji svaki dan rizikuju, stavljaju svoje ime na svaku prijavu skupa. Spisak govornika određuju organizatori u sad preko stotinu gradova i opština u Srbiji. Većina tih organizatora nisu članovi nijedne partije. Nas ne zovu u neke od gradova jer neće da dozvole opozicionarima da govore. Ima li suprotnih primera? Ne, da ja znam. Građanski karakter protesta je očuvan zahvaljujući hrabrim i mudrim ljudima van stranaka koji skoro svako veče krstare po Srbiji i govore narodu, ljudinama kao što su Srđan Škoro i profesor Čupić. I verujte da nikome ne pada na pamet da pravi podele među nama. Oni koji misle da možemo odvojeno, da može politika bez građana i građani bez politike, ti ništa nisu naučili iz protesta u poslednjih par godina.

Znam, ovo je veoma važno onima što misle da nikako ne veruju Vučićevim tabloidima i lažovizijama, a onda ti lepo objasne da to što je neko u opozicionim partijama, da je to kao da je član SS odreda. I još da „zna sigurno“ da smo svi u Savezu lopovi i izdajnici, a ja sam i folirant koji je, u stvari, sam organizovao svoje prebijanje u Kruševcu. Niko u opoziciji nije idealan i činjene su ozbiljne greške. Ipak, moramo se osloboditi ovog užasa pre merenja svačije duše na kantaru moralnih veličina. Jedva čekam taj dan. Previše je ovaj narod uložio u ovu nakupljenu energiju da bi se dokazivalo da nešto može ili ne može bez bilo koga. Zato moramo svi zajedno, pa i onda kad nije prijatno. Kao što svako iole razuman može da vidi kako prolaze odvojene opozicione liste i soliranja u potrazi za Svetim gralom čistoće i programske destilacije. Najčešće tako što se ti procenti preliju Vučiću.

Savez za Srbiju je desničarska organizacija

Ova besmislica mi je omiljena. Naime, Savez okuplja više od 30 organizacija i ima svoj program od 30 tačaka. U tom programu nema nijedne, slovom i brojem nijedne, desničarske stvari. Naprotiv, program Saveza za Srbiju je preovlađujuće levičarski. Posle je napravljen dogovor o slobodnim izborima i medijima i Sporazum sa narodom, gde se jasno navodi šta će se i kako raditi nakon odlaska ovog režima.

Oni koji su sve vreme govorili „Nemate program, nemate korake“ sada ćute ili nalaze druge nedostatke. Savez za Srbiju okuplja od levice do desnice, slično kao u Turskoj na sad završenim lokalnim izborima, gde je tako ujedinjena opozicija sa CHP na čelu ozbiljno uzdrmala Erdogana. Sumnjam da je neko u Turskoj gledao da li se baš sve te partije zalažu za ulazak u EU odmah (kao da je to, zaista, odmah) ili zašto nema dovoljno ekologije, zašto nije dovoljno razrađen svaki segment zajedničke platforme. Siguran sam i da u Turskoj nisu merili da li je slučajno neko iz opozicije bio na vlasti pre Erdogana, daleko bilo.

Ima u 30 tačaka Saveza deo o Kosovu, koji bi svako ko drži do svoje države i Ustava, potpisao. Trebalo je možda da napišemo da smo za nezavisnost Kosova, iako u to ne verujemo? Onda ne bismo bili desničari, nego liberali? Zaista svašta. Zaštita ćirilice? Autohtono pismo koje treba zaštitu. To je to. Ne vidim u 30 tačaka Saveza za Srbiju bilo šta što bi moglo biti desničarsko: veličanje ratnih zločina, crkve, nižih poreza za bogate, isticanje istorije i tradicije u političkom programu, smanjivanje manjinskih prava ili centralizacija države. Zato nije desnica. E sad, mnogi, uključujući i neke od cenjenih novinara vašeg lista, misle da je desnica sve ono što je država, a da je levica u stvari ono što je svuda u svetu (osim kod nas i u SAD) liberalna struktura. Levica je državotvorna. Bori se za socijalnu državu, radna prava, jednakost, ali nikad ne odustaje od odbrane države.

Nema promene u Srbiji dok se zaista ne odredite prema zločinima iz 90-ih

Ma da. Evo, slušam to od 2012. Za to vreme, ovaj što se baš, ono stvarno, „odredio prema zločinima“ vlada neometano. I nije problem što je okupio ekipu od ljubitelja Moskve, do zaljubljenika u NATO. Nije problem ni to što će uskoro i vazduh da nam zabrani i naplaćuje, što je počeo da betonira drveće i parkove, ruši gradove. Ma jok, nego daj, de, reci nešto o zločinima u Bosni i na Kosovu. Naravno da svi u opoziciji osuđujemo svaki ratni zločin i nadamo se da će svako od tih neljudi dobiti kaznu kakvu zaslužuje. Normalno je i da sam tu precizniji i jasniji od drugih stranaka sa desnog spektra u Savezu.

Isto tako mislim da delovi naše liberalne, građanske javnosti, veruju da je važno odseći Kosovo, reći glasno „Živeo Hag“ i „Srbija je zločinačka“ pa će sve biti ok, bićemo prosvećeno društvo na pragu EU. Neće. Misle i da je normalno da samo mi ovde u Srbiji valjda dežurne naivčine dok drugi grade svoje nacionalne projekte. Da mi budemo i naša sva budućnost nekakva terapija za nečiju politiku viktimizacije kao JEDINE politike? Zaista besmisleno. Misle i dalje neki da je akt zaklinjanja nad Aqui-jem i Mastrihtom jednak zaklinjanju u zlatno biblijsko tele, jer ako se ne zakuneš onda i nisi za to i onda si izolacionista i desničar? Solidno. Neće ova zemlja posle Vučića stajati u procesima ka Evropi, niti će bilo ko to blokirati u ovoj zemlji. Samo da jedan posao oposlimo pre toga, zar ne?

I da… Nemam nikakvu rezervu, niti kupe za odlazak odavde. I posle sedam godina borbe, ostajem, šta god bude, da se borim dalje uz sve nas. Neki od nas su sedam dugih godina išli po Srbiji i pričali sa ljudima, pravili skupove i postavljali štandove. Niko nije mirovao i čekao u Beogradu.

Da se povučemo posle svega što rade ovom narodu i zemlji? Da kažem onim divnim ljudima od Batočine, Lebana, Ivanjice, Užica, Knjaževca, Pećinaca, Niša, Novog Sada, Kragujevca, da ja „palim“ ako ovo propadne? Da kažem kako je u redu da nam otvaraju glave jer sam „cenzusolovac“, dok s druge strane ćutim na besmislice ljudi koji su se probudili 2017. a do tad su bili u miru sa svojim angažmanima? Da odem malo na Pink jer je „to prilika da nas čuju“? Možda da se izljubim i pomirim sa Caftom, Šapom i Buvcem, jer glava opozicionog političara i služi da se lupa, a i realno nije naša glava jednako vredna kao glave iz nekih drugih oblasti društvenog života? Možda da pristanem da nam decu pljuju i dalje po školama i vređaju zbog njihovih majki i očeva ili da ćutim na otkaze za naše rođake i prijatelje jer su na „pogrešnoj strani“?

Niste razumeli. Ovo ne može da propadne. Zato ćemo, uprkos svemu i njemu, pobediti.

Autor je predsednik Levice Srbije, članice Saveza za Srbiju