Bludni pop i zabludela pastva

Osim pravde, ovim se zadovoljila i moja ne baš zanemarljiva antiklerikalna zluradost. Svakako, zločinačkih sklonosti ima među ljudima svih profesija – među pekarima, advokatima, prosvetarima, pa i sveštenicima. Ipak, ima razloga za tvrdnju da među ovim poslednjima, gledano spram proseka, ima čak i više izopačenosti, posebno seksualne. Zašto? U srži je hrišćanstva, kao i tolikih drugih religija, nastojanje da se suzbiju nagoni, uopšte telesnost, posebno da se čoveku uškopi libido, na taj način što ga opterećuje nizom zabrana kojima se „živ čovek“ naprosto ne može povinovati. I upravo je u tome ceo štos – manipulacija krivicom! Podvala crkve je u tome što do osećanja krivice nužno mora doći, jer pravila koja vera nameće čovek od krvi i mesa jednostavno ne može ispoštovati – tim više što se zabrane ne odnose samo na rđave postupke, već i rđave misli – da bi nakon neizbežnog „sagrešenja“ usledilo najbitnije, a to je pregovaranje (čitaj: trgovina) između popa i grešnika oko načina na koji će se krivica iskupiti. Ove stege još i više pritiskaju sveštenike, od kojih se očekuje da među pastvom važe kao moralni uzori, pa usled veće represije nad prirodom nastaju i ozbiljnije devijacije.

Posle razotkrivanja grozomornih pojedinosti ovog zločina, kao i posle svedočenja meštana o ranijem ne baš uzornom držanju bludnog popa, postavlja se pitanje vrede li išta u božijim očima rituali koje je on obavljao za parohijane – ili će se krštenja, venčanja, opela itd. morati reprizirati s kakvim popom nesklonim bludu (interesantno je i pitanje, s teološko-finansijske strane, da li će, ako se posumnja u učinkovitost rituala koje je izvodio bludni sveštenik, SPC obezbediti gratis re-krštenja, re-opela itd. za pravoslavne meštane Pločice?). Naravno, reći će se, kod svetih tajni i drugih obreda jedino je bitno pobožno držanje vernika – njihova iskrena vera i dobra volja – jer to je ono što bog vrednuje. I zaista, zar služba čiji je deo izostavljen ili zbrzan usled nestrpljenja, mrzovolje ili rasejanosti popa (ili naprosto pijanstva) treba da bude ništavan u božijim očima?! Svakako, bitna je iskrena vera i dobra volja. Pa ipak, koliko je i dalje bitna forma, ritual, dakle fizički pokret i verbalna formula, upravo ono puko „abrakadabra“ najbolje se vidi pri krštenju sasvim male dece. Naime, ovaj obred bi ostao besmislica i teški primitivizam ukoliko se ne bi smatralo da je sam po sebi učinkovit, s obzirom da su mala deca nesvesna i da tu od spomenutog adekvatnog držanja vernika nema ništa. – To, međutim, znači da ako obred krštenja nije izveden, ili čak ako nije izveden na pravi način, onda nužno sledi „plač i škrgut zuba“, jer je preminuloj nekrštenoj deci namenjeno večno prokletstvo pakla.

Isticanju prednosti pobožnog držanja vernika naspram spoljašnjih formi i rituala žestoko se opire crkva. Naime, ako pastva zadobije veću ulogu u religioznoj praksi crkve, u odnosu na dosadašnje pasivno statiranje, pop će polako gubiti svoj hleb, jer će sve manje biti vrač, nekakav polusveti, polubožanski – i, što je ključno, rukopoloženi! – magijski posrednik između zemlje i neba, moralno superioran, s drugačijim metafizičkim statusom, a sve više učitelj, neko ko naprosto o nebeskim stvarima (potencijalno) zna više od drugih vernika. A kada pop od vrača postane puki učitelj, biće ugrožen temeljni princip crkve „extra ecclesiam nulla salus“ – princip da izvan crkve nema spasenja – a spasenje je ključan resurs kojim crkva (laže da) raspolaže. Uostalom, o kakvoj se iskrenoj veri i dobroj volji pastve ovde uopšte govori kada je njena zabludelost takođe neupitna. Umesto da su izbojkotovali popa, jer je prema svedočenjima njegovo ne baš uzorno držanje podrazumevalo i nudističke noćne performanse i jurenje seoskih ženskinja, meštani su slali prigovore vladici koji ništa nije preduzimao, te su nastavili tolerantno da pohađaju službu. I njima je, dakle, forma bila bitnija. Naravno, svi greše, pa i popovi – ali upravo stoga ne treba ih smatrati božijim izaslanicima na zemlji i apriornim moralnim autoritetima. A kada ta istina bude uvažena, od strane samog sveštenstva kao i njihove pastve, manji će pritisak moralnih stega biti na popovima, te vrlo verovatno i manje devijantnosti među njima, a onda, napokon, i manje zločina.

Autor je publicista iz Bečeja