Bodrum via Savamala

U trenutku kada je Tadić potvrdio da se krađa glasova u Skupštini Srbije desila, i kada je prihvatio političku odgovornost, kao da je pukao čir i organizam DS-a se oslobodio toksina koji su pretili da izazovu gangrenu, a možda i sepsu. Nešto slično desilo se pre par dana kada je Aleksandar Vučić ukazao na direktno odgovorne za aferu „Savamala“, na vrh beogradske vlasti, i kada je prihvatio, kako je rekao, i „svoju delimičnu odgovornost“, odnosno svoju komandnu odgovornost.

Tadićevo prihvatanje odgovornosti za „Bodrum“ razlikovalo se. Naime, ljudi koji su u toj aferi učestvovali nisu bili u subordinirajućem odnosu prema Tadiću u trenutku kada se afera desila. Tadić će tek docnije preuzeti kormilo DS. Pažljivi analitičar mogao bi da uoči da ga priznanje „Bodruma“ nije mnogo koštalo, a u svakom slučaju cena tog priznanja i efekat koji je imalo sasvim su disproporcionalni. Vučićeva situacija, u tom smislu, sasvim je drugačija. Vrh današnje gradske vlasti postavila je stranka kojoj šefuje Vučić, to je praktično njegov kadar. Utoliko je njegova lična politička šteta, i zbog afere koja se desila i zbog njenog ishoda, daleko veća.

Treba razlikovati, o tome sam mislio u čekaonici BK TV te 2003, a evo i sad – političku odgovornost od krivice. Krivica, odnosno krivična (prekršajna, kakva god) odgovornost nešto je što ne utvrđuju političari, novinari ili protestanti okupljeni oko žute patke, već sudski organi. Zato to treba ostaviti po strance, to nije tema ove diskusije, već politička odgovornost, a to je ono što ne određuju zakoni i pravne regule već nešto apstraktnije, ali nešto mnogo bliže osećaju građana za pravdu, ispravnost, čast ili – poštenje.

Problem „Savamale“ nije u tome što je srušeno nekoliko bespravno podignutih objekata, problem je što to nije urađeno danju, onako kako bi bilo učinjeno u Italiji, Francuskoj ili u Konektikatu, već, iz sasvim nepoznatog razloga, noću i pod sumnjivim okolnostima koje su izazvale pažnju medija i uznemirenost građana. Ostavimo po strani opozicione stranke koje nezadovoljne ishodom nedavnih izbora traže svaki povod da oko njega dižu frku kako bi izbegli debatu o katastrofalnom porazu koji su pretrpele i kojima svaka „žuta patka“ sada dobro dođe kako se ne bi pričalo o smeni njihovih lidera, ostavimo po strani njihovu potrebu da se iskoriste bilo koji povodi kako bi se reanimirala antivučićevština koja je u poslednje četiri godine jedino pogonsko gorivo na koje radi, bolje reći, održava u životu ono što se nekada zvalo „demokratska opozicija“. Uzmimo u obzir da je taj noćni pir nepoznatih maskiranih ljudi opravdano uznemirio građane, a onaj ko je naredio i organizovao taj događaj napravio je izuzetnu štetu upravo Vučiću, čiji je najviši interes da se ta stvar istraži do kraja i da se građanima povrati poverenje u institucije sistema.

Dosadašnja praksa po kojoj nijedan političar nije odgovoran za ono što je radio, po kojoj su političari na visokim državnim funkcijama za svoje lične odluke bili spremni da okrivljuju svoje „saradnike“ i krijući se tako iza njih, najzad je prekinuta. Javnost, ona talibanizovana, decerebrirana i antivučićevski definisana ne bi bila zadovoljna ni da je Vučić na konferenciju za štampu u zgradi Skupštine na poslužavniku doneo glave čelnika gradske vlasti, ali svako ko ozbiljno razmišlja i ko razume političke procese, shvata da je Vučićev istup presedan u dobrom pravcu i da je to čin koji nepovratno pravi razdel među onima koji se uvek i po svaku cenu kriju iza drugih i onih koji su spremni da prihvate i pokude i da priznaju eventualne greške i pokušavaju da ih isprave.

Tajac koji glasno odzvanja iz Gradske kuće svedoči o tome da se nisu nadali Vučićevom gestu. Oni čelnici grada koji su skrivili „Savamalu“ i koji izađu u javnost i priznaju grešku možda imaju šansu da politički prežive, oni koji nastave da tihuju sebi potpisuju siguran odlazak u prošlost i u zaborav. Što se tzv. „običnog čoveka“ tiče, on je toliko naelektrisan zbog arhetipa političara koji nikad i ni po koju cenu nije odgovoran ni za šta što čini, da će, na veliku žalost „patkara“, Vučić i iz ovog slučaja izvući politički profit.

Autor je bivši savetnik za medije predsednika Srbije Borisa Tadića