Bofl diplomatija

Ovo pre svega jer niko u Srbiji nije imao uvid o čemu će se uopšte pregovarati u SAD, sa kim će se tačno razgovarati i da li će epilog svega biti potpisivanje nekog pravno obavezujućeg dokumenta koji bi, na ovaj ili onaj način, značio priznavanje Kosova kao države od strane Srbije.

Na kraju, čini se, ništa epohalno nije se dogodilo, osim što je američki predsednik ugrabio priliku da sebi pred izbore ubere još koji poen u jevrejskoj i LGBT zajednici, a da za američku ekonomiju sklopi dobre poslove kada je u pitanju infrastruktura na Kosovu i upravljanje čuvenim Gazivodama (ipak je, izgleda, dao Gazivode). Prištinska delegacija dobila je priznanje od Izraela i obećanje Srbije da u narednih godinu dana neće lobirati za nova povlačenja priznanja (što je u prethodnom periodu, treba to priznati, činjeno relativno uspešno) i sprečavanje članstva Kosova u međunarodnim organizacijama.

Srbija je, kao i obično kada je u pitanju ova vlast, bila kolateralna šteta, a njeni interesi ostali su u senci, sada već tradicionalnog, ličnog odnosa poštovanja i divljenja koji predstavnici svih velikih sila osećaju prema našem Predsedniku. Ovaj put, dobio je hemijsku olovku kojom lično Tramp potpisuje sve akte (pokloniće je Danilu), ključeve od Bele kuće (da može da dođe kad god poželi) i 15 minuta nasamo sa Trampom (da može da se hvali pred „ružičastim“ i „marićevskim“ auditorijumom). A šta je dobila Srbija ?

No, da krenemo redom. Sve je počelo kada nam je Predsednik saopštio da putuje u Vašington na pregovore sa prištinskom delegacijom, sa zebnjom, ali uz snažnu poruku da predaja nikada nije bila opcija za Srbiju (ovo mu je valjda neko savetovao da konstantno ponavlja i i on to neumorno i neumereno i čini). Takođe, rečeno nam je i da smo „10 puta spremniji“ od prištinske delegacije i da ne zna sta je tačno agenda za sastanak u Beloj kući, ali da će se on, kao i uvek, junački boriti za naše interese.

Razuman čovek bi prvo postavio pitanje kako je upoznat sa spremnošću protivničke ekipe i na koji je tačno način kvantifikovao koliko smo puta spremniji od njih, ali to njegovim navijačima svakako nije previše bitno. Dodatno, za sastanak kućnog saveta stambene zgrade u Rakovici, prilikom lepljenja obaveštenja o njegovom održavanju na ulazna vrata zgrade, istakne se agenda sastanka i pitanja o kojima će se tom prilikom diskutovati (ovo znam iz prve ruke, živeo sam tamo). Da li bilo ko razuman veruje da se za sastanak u Beloj kući, sa predsednikom najmoćnije države na svetu, unapred ne znaju sve teme o kojima će se diskutovati, do tančina ?

Međutim, i pored ovako puno nepoznanica, Vlada Republike Srbije usvojila je deklaraciju kojom „šefu“, što bi se reklo „na slepo“, pruža snažnu podršku „u veoma teškim i kompleksnim razgovorima koje vodi u Vašingtonu u najboljem interesu svih građana“, napominjući da su ovo vremena u kojima je potrebno pokazati jedinstvo. Kao da su to čuli, na jednom beogradskom kružnom toku spontano su se okupili i simpatizeri Predsednika republike, pružajući mu takođe blanko podršku za sve napore koji ga očekuju, složno poručujući Vučić = Srbija !

Ovako osokoljen, uz političku i narodnu podršku, predsednik je okupio četvoročlanu delegaciju i krenuo na sudbonosne pregovore preko okeana. A šta se događalo u Vašingtonu ?

Bilo je mučno gledati u četvrtak uveče kako naša delegacija u travi do kolena stoji na kružnom toku (opet kružni tok) u blizini Bele kuće i daje izjave za zabrinuti narod u otadžbini.

Glavna dilema oko sporne tačke 10 i šumovi u komunikaciji na liniji Vašington-Beograd, Grenel koji demantuje sve što predstavnici naše delegacije izjave, a oni, nesretnici, samo što mu ne kažu: „Pa ćuti čoveče, to mi moramo tako da predstavimo kod nas, nije važno šta tu piše i o čemu mi pričamo ovde, važno je kako mi to tamo prodamo“. Bofl diplomatija kvazi diplomata, neko bi rekao. Na momente komično, ali pretežno tragično; ipak su oni tamo predstavljali ovu zemlju.

Ovde je svakako prednjačio Siniša Mali, koji je u sred sastanka izašao (valjda do toaleta), i tom prilikom novinarima saopštio kako se predsednik unutra bori nadljudskim naporima, „a da li će izdržati – videćemo“, kao lekar koji nakon operacije na otvorenom srcu porodici pacijenta saopštava da su lekari učinili sve što je do njih. A ako i kojim slučajem de facto ili de jure priznaju nezavisnost Kosova – krivi su Koštunica, Tadić, Đilas, svi osim njih, koji su, ako se podsetimo 1999. godine sve ovo i zakuvali (kada kažem „oni“, mislim na stranku preteču ove današnje koju svi oni predstavljaju, inače, crni deo tadašnje crveno-crne koalicije).

Predsednik je napomenuo u više navrata da u prethodnih 40, 50 godina niko iz Srbije nije imao priliku da sa američkim predsednikom ima bilateralni susret i da će to za njega biti velika čast. Ako odete na google i otkucate npr. „Đinđić i Buš“, prvo što će Vam izaći je slika pokojnog Predsednika srpske Vlade, koji sa tadašnjim Predsednikom SAD u srdačnom razgovoru i sa osmehom na licu, zavaljen u fotelju (ne na hoklici) sedi i razgovara, stiče se utisak, o neobaveznim temama na početku (neformalnom delu) razgovora. Postavlja se pitanje, na koja verovatno psiholozi mogu da daju odgovor, iz kog razloga sadašnji Predsednik države ima potrebu da zaobilazi istinu čak i kada su u pitanju ove lako proverljive stvari i šta nam sve ne govori ili pogrešno interpretira, a u šta nemamo uvid.

Moram se, pred kraj osvrnuti i na sastav delegacije. Desna ruka u pregovorima predsedniku, bio je dokazani kradljivac intelektualne svojine, inače, po struci ekonomista Siniša Mali. Pored njega, u delegaciji je bio i Marko Đurić, diplomac privatnog Fakulteta za pravosuđe i privredu u Novom Sadu (???), kao i Marko Čadež, koji je prema dostupnim informacijama zvanje dipl. menadžera stekao na „Akademiji za marketing i komunikacije“ u blizini Frankfurta.

Neko je na tviteru lepo primetio da je svojevremeno Slobodan Milošević (ne zaboravljajući ovde sve njegove grehe prema svom i drugim narodima) u svojim delegacijama ovog tipa uvek i bez izuzetka imao iskusne i školovane diplomate, kao i doktore pravnih nauka, profilisane za međunarodne odnose i međunarodno pravo. Vojislav Koštunica, doktor pravnih nauka, je za pitanja Kosova imao pomoć Slobodana Samardžića, još jednog doktora – političkih nauka, a Boris Tadić iskusnog diplomatu Dušana Batakovića, inače doktora sa Sorbone.

Vućiću eksperti nisu potrebni. On ih prezire. Oni imaju znanje, karakter i dostojanstvo. Znaju da povuku crtu i kažu „Ne, preko ovoga ne idemo“. Sve što on ne poseduje i ne sme da uradi. Zbog toga je važno da u njegovoj delegaciji samo on govori i on se za sve pita, a da ostali članovi iste, u svakom smislu inferiorni u odnosu na njega, prave masu i ne postavljaju previše pitanja. Ovo poslednje važi i za novinare kojima je okružen i koje sa sobom vuklja levo-desno, razvlačeći kamere i mikrofone po trgovima i parkovima svetskih metropola, sve zajedno praveći jednu cirkusku predstavu koja ne priliči bilo kojoj ozbiljnoj državi. Ali to je priča koja je već poznata i ispričana više puta i na kojoj se ne vredi preterano zadržavati.

Konačno, Predsednika je u neku ruku bilo tužno gledati kako u „magarećoj klupi“ potpisuje sporazum koji mu je serviran i kako, kao student prve godine fakulteta sedi na hoklici ispred Trampa, molećivo ga gledajući i nadajući se prelaznoj oceni. Ipak on, kakav god bio, tamo pod našom, srpskom zastavom, predstavlja ovu zemlju i nešto potpisuje u naše ime. On za to očekuje našu blanko podršku, bez da nas obaveštava o čemu se konkretno radi, tražeći da ga u tome podržimo bezrezervno, kao što je to učinila tehnička Vlada ili oni nesretnici sa beogradskog kružnog toka.

Ta ista Vlada apeluje na JEDNISTVO svih institucija i aktera. Kažu, sada nam je potrebnije nego ikad. I ja se slažem. Ali, možda je o tome trebalo da misle pre nego što su razvalili i obesmislili sve institucije, a sve ostale relevantne političke aktere i nezavisne intelektualce koji se sa njima ne slažu, satanizovali i obeshrabrili da se bilo gde pojave i iznesu svoj stav, a čitavu zemlju polarizovali do granice pucanja, usadivši u ova dva pola međusobnu mržnju i netrpeljivost, imanentnu sukobljenim stranama u građanskim ratovima. Ne gospodo, ovu čorbu koju ste zakuvali, sami ćete morati da kusate. Da ne kažem onu „sam pao, sam se razbio“, jer se iskreno nadam da na kraju ove njihove avanture nećemo završiti razbijeni. Nadam se, ali strahujem. 

Autor je advokat