Bojkot

I – dodajem ja – ako se sve to dešava na samom početku kampanje za predsedničke izbore, i upravo zbog nje, ima li logičnijeg poteza od toga da ono što se zove opozicija smesta stane, i da se odrekne izbora u takvom okruženju nedvosmislene diktature.

Ima li, dakle, logičnijeg poteza od toga da se opredeli za bojkot? Nisam advokat opozicije – za nju imam simpatije uglavnom zato što ih nemam za vlast – ali kad bih bio na njenom mestu ne bih se ni časa dvoumio, pa čak ni sad kad su se mehanizmi pokrenuli, i kad se tu i tamo odmaklo od početka: za dobru odluku nikad nije kasno. Verujem, naime, da su gornje ocene izrečene odgovorno i ozbiljno, a ne samo u žaru neke političke borbe – i da kvalifikacije vanredno stanje i državni udar jesu itekako crvena linija odbrane demokratije: dovoljna svakako za jednu radikalnu odluku, kakva bi bila bojkot izbora.

Ja vrlo dobro znam da ima onih – pa i ozbiljnih ljudi – koji odmah stavljaju prigovor na ovakvu jednu ideju. Ni sam nisam pristalica političkog egzibicionizma. Ali, ovde je reč o nečem sasvim drugom. O sledećem: ako se kaže, dakle, da je napravljen državni udar i proizvedeno vanredno stanje, može li se preko toga preći kao da se ništa nije reklo? Teško. Ne samo što bi jedan takav čin bio politički amoralan, nego – važnije od toga – politički neodgovoran. Onima koji suspenduju narodni suverenitet tako što se Skupštinom igraju kao da je lutka, dala bi se abolicija za njihov beskrupulozni čin. Učestvuje se u njemu, žrtva sama dželatu daje pravo da joj oduzme svojstva žrtve.

Bojkot ne bi, dakle, bio dokaz nemoći i straha od izbora, nego upravo suprotno: samosvest o njihovoj neporecivoj demokratskoj prirodi.